Blago cara Radovana: O sreći (Glava 9)

Stoici su isticali dve svoje poznate maksime: mudrac je srećan i sve pripada mudrom, - ističući tip mudraca kao primer svima ljudima. Ali sva stoička mudrost i sva sreća jeste u ideji o dužnosti. Najveće dobro jeste čast; čast nam niko ne može oteti, a sve drugo nije naše. Stoik smatra da kad izgubimo imanje i porodicu, mi smo ih samo varali Bogu; a jedino naše imanje, to je vrlina, čast za koju treba živeti i umreti. Stoicizam je moral bez Boga, i ne priznaje besmrtnost duše, niti veruje da išta drugo treba čekati od Boga. Bog stoika je Proviđenje, duša sveta, Jupiter koji je Bog-Sve, koji nije personalan ni moralan, nego fatalnost hladna i nemilosrdna. Stoici su bili čovekoljubivi; i Epiktet govori o ljubavi prema neprijatelju, kao da je odista hrišćanin. Ali ovo je stvarno jedna religija gospode, sujetne na svoj ponos i ideal, koji su bili daleki i nepristupačni gomili, i niko nije išao da tu doktrinu širi i neukim nameće. Čak i Epiktet, koji je bio rob, piše o malim ljudima: “Ko je ikad mislio da se zabavlja s magaretom, i da s njim pase travu.“ Stoicizam je bio filozofija samo za filozofe i obraćala se samo pameti, protivno od hrišćanstva, koje se obraćalo nečem višem: srcu, i zato je pobedilo. Stoicizam je hladan i prek, svodeći celu mudrost na čuvanje dostojanstva. Stoici su propovedali samoubistvo kao sredsvo da se iziđe iz života neukaljan. Plutarh kaže da je ljubav za život sramna bolest. On sa preziranjem govori o poslednjem makedonskom kralju Perseju koji, pobeđen od Rimljana, nije hteo da izvrši samoubistvo. Ceo stoicizam tvrdi jedino da je sreća čovekova samo u časti čovekovoj, ali ništa više.

Sokrat govori u “Kritonu”: prvo, ne čini nepravdu ni u kojem smislu; drugo, ne čini nepravdu ni onom koji ti je nepravdu učinio; i, najzad, treće, nikad ne vraćaj zlo za zlo. Ima ogromne razlike između ovih potpuno hrišćanskih ideja i nesebičnog častoljublja stoičkog. Uostalom, stoici su govorili o častoljublju i o dužnosti kao o jednom dobru, ali ne kao o čovekovoj obavezi. Skolastika Tome Akvinskog deli vrline i poroke, ali i ona ne zna za dužnost. Prvi je Kant napravio teoriju o dužnosti, kao ideju o pritisku razuma na volju. To je njegov slavni kategorički imperativ. Kant je moral stavio iznad religije; on je od dužnosti napravio nešto silnije od svega: volju koja zapoveda i koja iziskuje da joj se sve pokorava kao zakonu prirode. Ta dužnost, to je Bog; a taj moral, to je religija. Iz morala izlazi Bog, pošto sam moral traži da Bog postoji. Ovo je Kantov dokaz i da Bog odista postoji. Za Kanta je dužnost – Bog središte ljudskog života; ali Bog postoji i u prirodi kao tvorac najvišeg dobra, a to je kao tvorac harmonije vrline i sreće. Tako je, prema ovom filozofu, moral i teodiseja jedno isto. – Izvesno, antički mudraci koji su toliko govorili o dobru i o vrlini, nikad ne bi lako razumeli ovakvu našu ideju o dužnosti. Oni nisu Boga dokazivali, jer nisu bili teolozi; ali nemačka filozofija osamnaestog veka, koja je stvarno bila toliko teološka napravila je na ovaj način religiju nepotrebnom, stavivši moral iznad dogme.

Epikurova ideja o sreći, to je ideja da je ljudska sreća samo u uživanju. Zadovoljiti treba sve želje velike i male, istovremeno; jer, kako epikurejci govorahu, ako jedna želja nije zadovoljena, to je dovoljno da duša tuguje. Međutim, oni su govorili i da postoji jedna jerarhija uživanja, pošto ima uživanja koja treba izbeći kako bismo izbegli nesreću, a ima bolova koje treba primiti da bismo tako došli do jedne više sreće. Fizička zadovoljstva postaju uživanjima samo ako daju istovremeno i duhovnu sreću, jer su svagda duševna uživanja viša. Najveća uživanja jesu vrlina i častoljublje. Važna vrlina za Epikura, to je izbegavanje vlastoljublja, pošto je najveća sreća u životu mir bez uzburkanosti, takozvana ataraksija. Epikur propoveda umerenost, jer ko ima komadić ječmenog hleba i vode, ravan je Jupiteru. – Pa ipak, sama reč uživanje, izbačena kao princip života, napravila je nesporazum u pitanju Epikurove nauke. Taj sjajni Atinjanin je mislio samo na uživanja duhovna i duševna, a posle se pod epikurejstvom podrazumevalo samo vulgarno uživanje u fizičkim slastima. Epikurejci, to je značilo svet parazita koji propovedaju doktrinu sladostrasnika. Međutim, ovo je skroz pogrešno. Sam Epikur je izgledao ne samo najobičniji čovek u Atini, nego i najsiromašniji čovek u njegovom selu Gargeti, blizu Atine. Zna se da je živeo hraneći se samo hlebom i sirom. Začudo, epikurejstvo odista nije izbacilo nikakvog velikog čoveka, niti ikakav veliki pokret ili primer. Istina, Kasije je bio epikurejac, čak i veliki pesnik Lukrecije. Ali je ipak stoicizam bila jedina doktrina koja je zadahnula najveće lepote rimskog karaktera i rimske mudrosti. Ni danas obični duhovi ne razlikuju dva razna pojma koje su stari Grci imali u teoriji o uživanju; jedno je Aristipova hedonija, blaženstvo niske vrste, a sasvim je drugo Epikurova ataraksija, ideja o uzvišenoj mirnoći duha i savesti.

Uglavnom, antičko grčko doba je stavljalo za ideal svetu tip mudraca, kao što je za Rimljanina bio model heroj-građanin. Taj mudrac je imao sve glavne vrline čovekove, naročito mudrosti i skromnost, a to je bio Sokrat. Docnije je hrišćanstvo postavilo čoveku za ideal samog Hrista, a to znači mučenika, ili ljubav prema bližnjem. Kao Sokrat, tako i Hristos, ima sve vrline čovekove, ali s tom razlikom što Hristos nije, kao Sokrat, zatvoren u sebe, i dobar radi sebe, ni aktivan samo radi usavršavanja svoje sopstvene ličnosti, nego Hristos živi i stvara radi drugog, samo u ljubavi za ostale ljude. Ovakva hrišćanska ljubav čoveka za čoveka, preziranje egoizma, čak i u njegovoj najsavršenijoj formi, (kao što je grčki mudrac, koji je stvarno pasivan), i ovo beganje od svakog ograničenja na ličnoj sreći, stvorilo je ideju o sveobimnoj ljubavi čovečanskoj, u kojoj zatim svaki čovek pliva kao u sjajnom i toplom moru. Hrišćanstvo je tako proklamovalo da čovek nije vuk drugom čoveku, kako su govorili neki mudraci, a o čemu je i filozof Hobs dao čitavu teoriju, nego da je, naprotiv, čovek čoveku prijatelj, i da iznad sviju ljudi stoji Bog koji je prijatelj celog ljudskog roda. Napravivši Hrista predstavnikom svih vrlina, hrišćanska religija ga je na taj način postavila glavnim uslovom same vere. Ovo nije bio slučaj ni sa Mojsijem, ni sa Muhamedom, jer ni jedan od njih ne zauzima u svom učenju ovakvo mesto. Oni su proroci i donosioci verskog učenja, ali nisu inkarnacije tog učenja. Dovoljno je bilo paganskom grčkom čoveku ići za njegovim Sokratom, a Rimljaninu za Scipionom pa da budu mudraci i heroji u krugu drugih ljudi; ali ko ide za Hristovim idealom, taj je uzvišen i pred licem njegovog Boga. Hristos, to je ljubav za bližnjeg koliko i za sebe samog, ljubav za neprijatelja, pretpostavljanje carstva nebeskog svakom carstvu zemaljskom; a to znači staviti vrlinu iznad svakog uživanja. Istina, Hristos je išao da dadne jedan novi moral, a ne novu religiju. Tek njegovi učenici osnažuju taj moral napravivši ga religijom. Hristos je zato morao ostati središte i oličeni princip novog učenja.