Благо цара Радована: О срећи (Глава 8)

Међутим, људи одиста нису могли у свом горком животу изменити много самим мудровањем. Ни грчка мудрост није била свемоћна, као ни вера хришћанска, која је још дубља. Зато су у античко доба људи употребљавали за своја олакшања и друга средства него филозофију. Употребљавали су утеху као лек за тугу; чак су узимали и неке траве и неке сокове. Још стари Хомер помиње некакав сок непентис против туге. Али је ипак све код њих било везано за филозофију, као данас код нас за физику и хемију. Цицерон говори како је филозофија била класификовала болове у разне категорије, и затим сврстала категорије утеха према сваком болу посебно. Сва је мудрост античка већ тад била отишла у практичне уџбенике. Филозоф Митаикос написао је систем о начину кувања, а славни филозоф Демокрит писао је о војној тактици. И песник Софокле је писао уџбеник о режији позоришта, као што је филозоф Симон написао књигу о лечењу коња. Нарочито су уџбеници о утехи били многобројни. Филозоф Кантор платониста, био је славан због једне златне књиге која је садржавала цело дотадање мудровање о томе како треба људе с успехом тешити. Постојала је и класа људи који су били лекари душа, а на својим вратима имали су написано своје специјално знање, као наши лекари за лечење очију или кожних болести, или наши лекари за зубе. Тако су сви утешитељи примили слепце, рањаве, кљасте убоге, престареле, и робове. Одиста, никакав лек није био толико чувен колико су биле мудре речи; а и данас се, очевидно, људи враћају тим разним аутосугестијама и психоанализи. – Грчка религија је била физика, грчка уметност је била филозофија, а грчка мудрост је била хигијена духа. Било је у свима временима писаца који су били утешитељи, и не може се спорити да су песници највећи утешитељи несрећних и самотних. Данте је у свом прогонству читао две књиге од којих је прва била ‘’О утехи’’ од Боетија, римског писца из В века, који је то дело написао док је и сам био у заточењу у Павији. Друга је његова лектира била познато дело Цицероново ’’О пријатељству’’. Обе су ове књиге биле за велику утеху Дантеу, као што су биле истовремено и од великог утицаја на његово филозофско опредељење. - Стари Грци су говорили да бог Ескулап лечи тело, а да песник Платон лечи душе.

Стара је идеја да човек не може знати да ли је срећан све до дана смрти, јер нико не зна како може завршити свој век, а позната је и Ксенофонтова прича о Крезу и Солону која се на ово односи. Већ у старом Хесиоду се види, вечна човекова потреба да дефинише живот, и да разазна што је заправо срећа на свету. Нарочито је било ово омиљено учење у Сократово доба. Људска судбина је одувек била главна основа људског страха, и никог нема који се не боји живота колико и смрти. Судбину или Моире, Хесиод зове “ћеркама ноћи”, значи нешто неразумљиво и мрачно; Питагора је зове мером и принципом ствари; а само је Платон зове провиђењем и добротом божијом, као што је доцније звало и хришћанство. О принципима среће говорило се од времена Питагоре и Сократа, па све до киника и хедониста, и до доба епикурејаца и стика. Један од великих случајева грчког морала био је то што је свака од ових филозофских школа проповедала да се принципи морала морају доказивати личним примером. Одиста, примерима личним су свје принципе доказали Сократ и Фокион, као доцније Христос и мученици. Сократова срећа, то је био живот у чистоти, а чистота је у самоодрицању. Сократ је и по рођењу и по животу био пухи сиромах; за свих својих седамдесет и једну годину није изишао из зидова Атине да види други свет, или бар другу покрајину. Ово је сасвим противно од других филозофа, од којих су многи допирали до у најдаље крајеве азијске и афричке. Сократ је највећи пример античког самоодрицања.

Диоген из Лаерте, биограф многих мудраца, говори да је Анистен из Кирене, оснивач школе киника, корачао дневно четрдесет стадиона од Пиреја до Атине да чује свог учитеља Сократа. Да сте га срели тад на једној улици атинској, ви бисте по његовом спољашњем изгледу имали тачно мишљење о том каквим се парадоксима и онда говорило о судбини човековој. Антистен је био обучен у бедан огртач, и босоног, никад необријан и неошишан, с празном торбом на рамену, с тојагом у руци. –“Атињани,” говорио је он. “Вратите човеку његову слободу да живи по законима природе, јер је то једина срећа. Ставите поштење изнад свега; презрите уживања како не бисте зависили ни од кога и ни од чега. Човек без потреба, то је бог. Не треба ништа учити; знати читати, то је одрећи се природе и циља; човек који размишља, то је покварена животиња. Човек је довољан сам себи, и не дугује ништа друштву. Не постоји породица, ни друштво, ни држава.” – У истом тренутку док је ово Анистен говорио, искрснуо би на улицу и легендарни филозоф Диоген из Синопе, славан са свога бурета. То је бивши ковач лажног новца и банкар, истеран из његовог града. И он је босоног, нечист, и физички одвратан. Тражи по улицама атинским да му дадну да једе, сам узевши за пример псето; он грди и каља оног ко му ту помоћ ускрати. Често преспи кишну зимску ноћ у капији Зевсовога храма, који и данас постоји, гладан и полузамрзао. Проси од статуа, туче се са децом на улици, свађа се са шкртим женама. Као и његов учитељ Антистен, и Диоген говори гомили насред улице: -“Атињани, знате ли шта је несрећа за човека? Несрећа, то је носити терет непотребних ствари: имање, углађеност, умереност, науку, јер су то највећи непријатељи човекови. Највећма треба презрети богатство, а затим лепоту, господско порекло, и славу. Религију и све законе измислили су политичари, стварајући државу само за своју корист. Највећа злоупотреба, коју треба искористити, то су брак и имање. У природи је све заједничко: имање, жене и деца. Богови располажу свим, а мудрац је пријатељ богова; и зато мудрацима све припада.“ - И Џон Лок је доцније веровао да је постојало стање природе у погледу развитка човековом. Русо је говорио да није, и да је Бог већ одмах дао човеку разум како би познао његову вољу. – Анистен и Диоген, то је реакција на учење Аристипа, који је, напротив, проповедао да је срећа само у уживању, због чега се и наука његова зове хедонизам. Према њему, треба слушати инстинкте јер је телесно уживање највеће уживање. Нема уживања добрих и рђавих; свако је уживање добро по себи говораше Аристип.