Blago cara Radovana: O sreći (Glava 8)

Međutim, ljudi odista nisu mogli u svom gorkom životu izmeniti mnogo samim mudrovanjem. Ni grčka mudrost nije bila svemoćna, kao ni vera hrišćanska, koja je još dublja. Zato su u antičko doba ljudi upotrebljavali za svoja olakšanja i druga sredstva nego filozofiju. Upotrebljavali su utehu kao lek za tugu; čak su uzimali i neke trave i neke sokove. Još stari Homer pominje nekakav sok nepentis protiv tuge. Ali je ipak sve kod njih bilo vezano za filozofiju, kao danas kod nas za fiziku i hemiju. Ciceron govori kako je filozofija bila klasifikovala bolove u razne kategorije, i zatim svrstala kategorije uteha prema svakom bolu posebno. Sva je mudrost antička već tad bila otišla u praktične udžbenike. Filozof Mitaikos napisao je sistem o načinu kuvanja, a slavni filozof Demokrit pisao je o vojnoj taktici. I pesnik Sofokle je pisao udžbenik o režiji pozorišta, kao što je filozof Simon napisao knjigu o lečenju konja. Naročito su udžbenici o utehi bili mnogobrojni. Filozof Kantor platonista, bio je slavan zbog jedne zlatne knjige koja je sadržavala celo dotadanje mudrovanje o tome kako treba ljude s uspehom tešiti. Postojala je i klasa ljudi koji su bili lekari duša, a na svojim vratima imali su napisano svoje specijalno znanje, kao naši lekari za lečenje očiju ili kožnih bolesti, ili naši lekari za zube. Tako su svi utešitelji primili slepce, ranjave, kljaste uboge, prestarele, i robove. Odista, nikakav lek nije bio toliko čuven koliko su bile mudre reči; a i danas se, očevidno, ljudi vraćaju tim raznim autosugestijama i psihoanalizi. – Grčka religija je bila fizika, grčka umetnost je bila filozofija, a grčka mudrost je bila higijena duha. Bilo je u svima vremenima pisaca koji su bili utešitelji, i ne može se sporiti da su pesnici najveći utešitelji nesrećnih i samotnih. Dante je u svom progonstvu čitao dve knjige od kojih je prva bila ‘’O utehi’’ od Boetija, rimskog pisca iz V veka, koji je to delo napisao dok je i sam bio u zatočenju u Paviji. Druga je njegova lektira bila poznato delo Ciceronovo ’’O prijateljstvu’’. Obe su ove knjige bile za veliku utehu Danteu, kao što su bile istovremeno i od velikog uticaja na njegovo filozofsko opredeljenje. - Stari Grci su govorili da bog Eskulap leči telo, a da pesnik Platon leči duše.

Stara je ideja da čovek ne može znati da li je srećan sve do dana smrti, jer niko ne zna kako može završiti svoj vek, a poznata je i Ksenofontova priča o Krezu i Solonu koja se na ovo odnosi. Već u starom Hesiodu se vidi, večna čovekova potreba da definiše život, i da razazna što je zapravo sreća na svetu. Naročito je bilo ovo omiljeno učenje u Sokratovo doba. Ljudska sudbina je oduvek bila glavna osnova ljudskog straha, i nikog nema koji se ne boji života koliko i smrti. Sudbinu ili Moire, Hesiod zove “ćerkama noći”, znači nešto nerazumljivo i mračno; Pitagora je zove merom i principom stvari; a samo je Platon zove proviđenjem i dobrotom božijom, kao što je docnije zvalo i hrišćanstvo. O principima sreće govorilo se od vremena Pitagore i Sokrata, pa sve do kinika i hedonista, i do doba epikurejaca i stika. Jedan od velikih slučajeva grčkog morala bio je to što je svaka od ovih filozofskih škola propovedala da se principi morala moraju dokazivati ličnim primerom. Odista, primerima ličnim su svje principe dokazali Sokrat i Fokion, kao docnije Hristos i mučenici. Sokratova sreća, to je bio život u čistoti, a čistota je u samoodricanju. Sokrat je i po rođenju i po životu bio puhi siromah; za svih svojih sedamdeset i jednu godinu nije izišao iz zidova Atine da vidi drugi svet, ili bar drugu pokrajinu. Ovo je sasvim protivno od drugih filozofa, od kojih su mnogi dopirali do u najdalje krajeve azijske i afričke. Sokrat je najveći primer antičkog samoodricanja.

Diogen iz Laerte, biograf mnogih mudraca, govori da je Anisten iz Kirene, osnivač škole kinika, koračao dnevno četrdeset stadiona od Pireja do Atine da čuje svog učitelja Sokrata. Da ste ga sreli tad na jednoj ulici atinskoj, vi biste po njegovom spoljašnjem izgledu imali tačno mišljenje o tom kakvim se paradoksima i onda govorilo o sudbini čovekovoj. Antisten je bio obučen u bedan ogrtač, i bosonog, nikad neobrijan i neošišan, s praznom torbom na ramenu, s tojagom u ruci. –“Atinjani,” govorio je on. “Vratite čoveku njegovu slobodu da živi po zakonima prirode, jer je to jedina sreća. Stavite poštenje iznad svega; prezrite uživanja kako ne biste zavisili ni od koga i ni od čega. Čovek bez potreba, to je bog. Ne treba ništa učiti; znati čitati, to je odreći se prirode i cilja; čovek koji razmišlja, to je pokvarena životinja. Čovek je dovoljan sam sebi, i ne duguje ništa društvu. Ne postoji porodica, ni društvo, ni država.” – U istom trenutku dok je ovo Anisten govorio, iskrsnuo bi na ulicu i legendarni filozof Diogen iz Sinope, slavan sa svoga bureta. To je bivši kovač lažnog novca i bankar, isteran iz njegovog grada. I on je bosonog, nečist, i fizički odvratan. Traži po ulicama atinskim da mu dadnu da jede, sam uzevši za primer pseto; on grdi i kalja onog ko mu tu pomoć uskrati. Često prespi kišnu zimsku noć u kapiji Zevsovoga hrama, koji i danas postoji, gladan i poluzamrzao. Prosi od statua, tuče se sa decom na ulici, svađa se sa škrtim ženama. Kao i njegov učitelj Antisten, i Diogen govori gomili nasred ulice: -“Atinjani, znate li šta je nesreća za čoveka? Nesreća, to je nositi teret nepotrebnih stvari: imanje, uglađenost, umerenost, nauku, jer su to najveći neprijatelji čovekovi. Najvećma treba prezreti bogatstvo, a zatim lepotu, gospodsko poreklo, i slavu. Religiju i sve zakone izmislili su političari, stvarajući državu samo za svoju korist. Najveća zloupotreba, koju treba iskoristiti, to su brak i imanje. U prirodi je sve zajedničko: imanje, žene i deca. Bogovi raspolažu svim, a mudrac je prijatelj bogova; i zato mudracima sve pripada.“ - I Džon Lok je docnije verovao da je postojalo stanje prirode u pogledu razvitka čovekovom. Ruso je govorio da nije, i da je Bog već odmah dao čoveku razum kako bi poznao njegovu volju. – Anisten i Diogen, to je reakcija na učenje Aristipa, koji je, naprotiv, propovedao da je sreća samo u uživanju, zbog čega se i nauka njegova zove hedonizam. Prema njemu, treba slušati instinkte jer je telesno uživanje najveće uživanje. Nema uživanja dobrih i rđavih; svako je uživanje dobro po sebi govoraše Aristip.