Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 5)

Jedan od najvećih zločina starog veka bio je zločin Aleksandrov, kad je u Persiji pijan bacio koplje, i ubio svog najboljeg prijatelja Klita, koji mu je u bitki na Graniku spasao život. Mladi kralj je nosio kroz istoriju mržnju celog sveta za ovo grozno ubistvo, što najbolje pokazuje i koliko je kult prijateljstva bio raširen u svetu grčkom i rimskom. Po svemu izgleda da su čak i škole smatrale jednim svojim važnim predmetom opširna predavanja tih doktrina o prijateljstvu. Nije ni čudo kad se zna da je prijateljstvo, već doktrinirano, tumačio i jedan od najstarijih rapsoda, Hesiod, i daje ono zauzimalo jedan važan deo najdubljeg razmišljanja u knjigama i svih filozofa. Ovaj stari pisac je kratak i hladan govoreći o prijateljstvu. Prijatelja, kaže, ne treba smatrati bratom, ali mu nikad ne treba prvi učiniti nepravdu. Ne treba ni prijatelju oprostiti uvredu, nego mu je čak vratiti dvostruko; ali ako se on docnije pokaje, valja primiti pruženu ruku. Treba biti prijatelj samo dobrih. Već i Hesiod polazi od tačke da prijateljstvo ne postoji među sličnim ljudima, nego među različnim.

Ovo je mišljenje docnije postalo i osnovom malog ali lepog Platonovog dela o Lisidu. Sokrat je, istina, u ovoj Platonovoj knjizi dosta nerazgovetan i nešto neodlučan, pitajući se stalno stalno da li se vole prijateljski samo ljudi koji su po karakteru slični, ili, baš naprotiv, ljudi koji su po karakteru različiti. Posle jedne neverovatne igre sofizma, Sokrat ne daje ovde precizan odgovor, nego najzad napušta učenike s kojima je o prijateljstvu diskutovao kroz celu tu knjigu. Svakako, Sokrat stavlja prijateljstvo iznad Darijevog blaga. Citira i jednog pesnika koji kaže koliko je srećan onaj kojem su i deca prijatelji, i jednokopitni konji, i lovački psi, i gost tuđinac. Isti mudrac još pravi i aluziju na filozofa Empedokla koji je govorio da u prirodi postoje dva principa: privlačenje i odbijanje, ljubav ili razdor, i da zato Bog voli sličnog sličnom.

Samo je Pitagorina teorija o prijateljstvu otvorila put Hristovoj teoriji o jednakosti i milosrđu. Ali kao u svemu velikom, tako su i u teoriji o prijateljstvu grčki tragičari bili najpotpuniji! Sofokle i Euripid govore skoro kao Hrišćani o ljubavi među ljudima, o jednakosti i o zbližavanju. Aristotel je u svom delu „Etika Nikomahova", posveće-nom Nikomahu, sinu svoje druge žene, koji se i sam bavio filozofijom, dao i svoju sopstvenu teoriju o prijateljstvu, koja je slavna. Aristotel je poznat kao pesimist u pitanju osećanja prijateljstva, mada znamo da je Aristotel podigao oltar u spomen na svog prijatelja Hernija. Poznate su njegove česte reči: „Dragi moji prijatelji, znajte da ne postoji prijatelj na svetu". ali u svojoj knjizi priznaje da je čovek po instinktu „društvena životinja", koja ne može bez društva ostalih ljudi. Postoje dakle zakoni koji vezuju čoveka za čoveka, i po kojima zatim postoji i društvo. Prema tome, rat nije instinktivan među ljudima, nego druželjublje. Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima i tri vrste prijateljstva: iz druželjublja, iz dobroljublja i iz koristoljublja. Ovo poslednje je osećanje najniže vrste, egoistično, prolazno, i sadrži isto toliko mržnje koliko i ljubavi, zbog čega ne može biti ni predmetom etike. Zatim, kao i Hesiod i kao Sokrat, i on postavlja pitanje da li se međusobno vole slični i srodni, ili neslični i nesrodni. Ali Aristotel ovde najzad zatvara liniju govoreći da je potrebna sličnost meću prijateljima, jer je u pitanju snaga nagoćske ljubavi, a ne samo moć razmišljanja. Čak prijateljstvo, kaže, ima snagu da niveliše, izjednačuje, pravi sličnim i srodnim. Zato je prijateljstvo i osnov svake pravde, najveći zakon društva, jedina mogućnost da živi svet u zajednici. To imaju na umu i zakonodavci, koji u pitanju prava stavljaju prijateljstvo i iznad pravde. - Ima i prijateljstvo prema sebi, koje je ili rđavo ili dobro. Ono je dobro samo kad čovek u sebi voli ono što je najviše: a to je razum. Sve drugo su samo mračne impulsije sebičnosti. Tako je mislio Aristotel. - Etika, to je nauka o prijateljstvu. Odista, svi ljudski zakoni ujedno sačinjavaju jedan veliki zakonik srca i prijateljstva.

Začudo, francuska filozofija nema uzbudljivih stranica o prijateljstvu. Paskal misli da u srcu ljudskom nema urođene plemenitosti. Sve je među ljudima samo požuda fizička i oholost. Nema ljubavi, nego koristoljublja; nema ni čistog milosrđa koje nije proračunato. Nema ni herojstva bez sujete. Svi se ljudi mrze po instinktu: čovek je čoveku kurjak, kao što su govorili i starinski ljudi. - Ni Larošfuko nema plemenitijih reči o prirodi čovekovoj. Egoizam je, kaže, jedini pokretač naše akcije i rasuđivanja. U nama se smenjuju samo strasti; jedna ugine a druga se rodi; ali su sve podjednako sebične. Vara se ko kaže da se u nama bore srca i razum, nego se bore samo strasti jedna s drugom. Sve vrline su slučajne: sva naša razmišljanja su proizvod naše dobre ili zle sudine. Isti čovek je sposoban za svako zlo i za svako dobro; ali uvek iz egoizma. Jedini je od Francuza bio dobri stari Montenj učenik Seneke u antičkim idejama o prijateljstvu. On stavlja prijateljstvo i iznad krvnog srodstva. Montenj hvali svog oca, i zatim svoga brata koji je bio protestant, ne pominjući nigde svoju majku koja je bila pokrštena Jevrejka; kao da se oseća nešto proživljeno gorko na svom sopstvenom ognjištu. On smatra da krvno srodstvo još ne znači prijateljstvo. Članovi porodice mogu biti sasvim različni među sobom, jedni čestiti, a drugi nevaljali, jedni umni, a drugi glupaci. Zato je samo prijateljstvo, kaže Montenj, odista najviše osećanje čovekovo. Plutarh nije voleo svog brata, kao što ni Aristid pre njega nije voleo svoju sopstvenu decu. U braku ima trgovine, ali u prijateljstvu nema. Kažu da su se prijatelji tražili i pre nego što su se videli očima, i veruje da su se najzad našli samo milošću božjom: sasvim kao što su verovali i starogrčki mudraci. - Montenj, neprijatelj društva i veliki samotnik, pominje jedan dirljiv slučaj antičkog prijateljstva koji uostalom znamo iz Plutarhove biografije o Tiberiju Grahu. Kad su posle osude Graha pohvatali i njegove prijatelje, tad senatori najpre ispitaše Kaja Blosija šta je on bio u stanju da učini za svog prijatelja Graha. - Sve, odgovori Blosije. - Zar i da zapališ hramove? -On mi to ne bi nikad naredio. - Ali da ti je naredio? - Ja bih zapalio hramove. Montenj dodaje ovde svoja fina opaža-nja, govoreći da su ova dva čoveka, Grah i Blosije, bili više tipični prijatelji nego tipični patrioti; i više lični prijatelji jedan drugom, nego prijatelji svoje otadžbine. Pra-vo prijateljstvo je dakle iznad razuma i dublje od razuma. Sva ostala razmišljanja Montenjeva o prijateljstvu, odista, nisu njegova nego antička.

Dante je slavio u „Božanstvenoj komediji" idealno prijateljstvo među ljudima. U knjizi „Novi život" kaže Dante da niko nije tako intiman prijatelj kao što su sin i otac jedan prema drugom. Dante je imao, koliko se zna, dva prijatelja: u mladosti je to bio čuveni pesnik Gvido Kavalkanti, a u njegovoj zrelosti i starosti Čino de Pistoja. Zbog svoje naročito teške ćudi, verovatno, Dante nije mogao da lako prijateljuje s ljudima. Zbog svoje preterane oholosti Dante je izazivao samo opaka neprijateljstva. Čak je tužno pomenuti da i prema pesniku Kavalkantiju, drugu njegovih najlepših mladih dana, nije Dante zadržao stav prijateljstva čim su došle među njima u pitanje razlike dveju njihovih političkih grupa u tadašnjoj Firenci. Kao član vlade svoje republike, Dante je potpisao akt izgnanstva protiv svog prijatelja Kavalkantija, a drugom prilikom nije pristao da mu olakša pomilovanje i povratak u otadžbinu. Ovo je ljaga na karakteru božanstvenog talijanskog pesnika, koji je ovde bio samo sin svog vremena. - Bajron i Šeli se nisu slagali kao prijatelji, ali su se voleli ili bar tražili. Gete i Šiler bili su tako isto različni po karakteru, ali je njihovo prijateljstvo ostalo kao najlepši dokument idejnog prijateljstva, i jedan naročiti ponos nemačke rase.