Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 5)

Један од највећих злочина старог века био је злочин Александров, кад је у Персији пијан бацио копље, и убио свог најбољег пријатеља Клита, који му је у битки на Гранику спасао живот. Млади краљ је носио кроз историју мржњу целог света за ово грозно убиство, што најбоље показује и колико је култ пријатељства био раширен у свету грчком и римском. По свему изгледа да су чак и школе сматрале једним својим важним предметом опширна предавања тих доктрина о пријатељству. Није ни чудо кад се зна да је пријатељство, већ доктринирано, тумачио и један од најстаријих рапсода, Хесиод, и даје оно заузимало један важан део најдубљег размишљања у књигама и свих филозофа. Овај стари писац је кратак и хладан говорећи о пријатељству. Пријатеља, каже, не треба сматрати братом, али му никад не треба први учинити неправду. Не треба ни пријатељу опростити увреду, него му је чак вратити двоструко; али ако се он доцније покаје, ваља примити пружену руку. Треба бити пријатељ само добрих. Већ и Хесиод полази од тачке да пријатељство не постоји међу сличним људима, него међу различним.

Ово је мишљење доцније постало и основом малог али лепог Платоновог дела о Лисиду. Сократ је, истина, у овој Платоновој књизи доста неразговетан и нешто неодлучан, питајући се стално стално да ли се воле пријатељски само људи који су по карактеру слични, или, баш напротив, људи који су по карактеру различити. После једне невероватне игре софизма, Сократ не даје овде прецизан одговор, него најзад напушта ученике с којима је о пријатељству дискутовао кроз целу ту књигу. Свакако, Сократ ставља пријатељство изнад Даријевог блага. Цитира и једног песника који каже колико је срећан онај којем су и деца пријатељи, и једнокопитни коњи, и ловачки пси, и гост туђинац. Исти мудрац још прави и алузију на филозофа Емпедокла који је говорио да у природи постоје два принципа: привлачење и одбијање, љубав или раздор, и да зато Бог воли сличног сличном.

Само је Питагорина теорија о пријатељству отворила пут Христовој теорији о једнакости и милосрђу. Али као у свему великом, тако су и у теорији о пријатељству грчки трагичари били најпотпунији! Софокле и Еурипид говоре скоро као Хришћани о љубави међу људима, о једнакости и о зближавању. Аристотел је у свом делу „Етика Никомахова", посвеће-ном Никомаху, сину своје друге жене, који се и сам бавио филозофијом, дао и своју сопствену теорију о пријатељству, која је славна. Аристотел је познат као песимист у питању осећања пријатељства, мада знамо да је Аристотел подигао олтар у спомен на свог пријатеља Хернија. Познате су његове честе речи: „Драги моји пријатељи, знајте да не постоји пријатељ на свету". али у својој књизи признаје да је човек по инстинкту „друштвена животиња", која не може без друштва осталих људи. Постоје дакле закони који везују човека за човека, и по којима затим постоји и друштво. Према томе, рат није инстинктиван међу људима, него дружељубље. Пријатељство има три мотива: пријатно, добро, корисно. Зато има и три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља. Ово последње је осећање најниже врсте, егоистично, пролазно, и садржи исто толико мржње колико и љубави, због чега не може бити ни предметом етике. Затим, као и Хесиод и као Сократ, и он поставља питање да ли се међусобно воле слични и сродни, или неслични и несродни. Али Аристотел овде најзад затвара линију говорећи да је потребна сличност мећу пријатељима, јер је у питању снага нагоћске љубави, а не само моћ размишљања. Чак пријатељство, каже, има снагу да нивелише, изједначује, прави сличним и сродним. Зато је пријатељство и основ сваке правде, највећи закон друштва, једина могућност да живи свет у заједници. То имају на уму и законодавци, који у питању права стављају пријатељство и изнад правде. - Има и пријатељство према себи, које је или рђаво или добро. Оно је добро само кад човек у себи воли оно што је највише: а то је разум. Све друго су само мрачне импулсије себичности. Тако је мислио Аристотел. - Етика, то је наука о пријатељству. Одиста, сви људски закони уједно сачињавају један велики законик срца и пријатељства.

Зачудо, француска филозофија нема узбудљивих страница о пријатељству. Паскал мисли да у срцу људском нема урођене племенитости. Све је међу људима само пожуда физичка и охолост. Нема љубави, него користољубља; нема ни чистог милосрђа које није прорачунато. Нема ни херојства без сујете. Сви се људи мрзе по инстинкту: човек је човеку курјак, као што су говорили и старински људи. - Ни Ларошфуко нема племенитијих речи о природи човековој. Егоизам је, каже, једини покретач наше акције и расуђивања. У нама се смењују само страсти; једна угине а друга се роди; али су све подједнако себичне. Вара се ко каже да се у нама боре срца и разум, него се боре само страсти једна с другом. Све врлине су случајне: сва наша размишљања су производ наше добре или зле судине. Исти човек је способан за свако зло и за свако добро; али увек из егоизма. Једини је од Француза био добри стари Монтењ ученик Сенеке у античким идејама о пријатељству. Он ставља пријатељство и изнад крвног сродства. Монтењ хвали свог оца, и затим свога брата који је био протестант, не помињући нигде своју мајку која је била покрштена Јеврејка; као да се осећа нешто проживљено горко на свом сопственом огњишту. Он сматра да крвно сродство још не значи пријатељство. Чланови породице могу бити сасвим различни међу собом, једни честити, а други неваљали, једни умни, а други глупаци. Зато је само пријатељство, каже Монтењ, одиста највише осећање човеково. Плутарх није волео свог брата, као што ни Аристид пре њега није волео своју сопствену децу. У браку има трговине, али у пријатељству нема. Кажу да су се пријатељи тражили и пре него што су се видели очима, и верује да су се најзад нашли само милошћу божјом: сасвим као што су веровали и старогрчки мудраци. - Монтењ, непријатељ друштва и велики самотник, помиње један дирљив случај античког пријатељства који уосталом знамо из Плутархове биографије о Тиберију Граху. Кад су после осуде Граха похватали и његове пријатеље, тад сенатори најпре испиташе Каја Блосија шта је он био у стању да учини за свог пријатеља Граха. - Све, одговори Блосије. - Зар и да запалиш храмове? -Он ми то не би никад наредио. - Али да ти је наредио? - Ја бих запалио храмове. Монтењ додаје овде своја фина опажа-ња, говорећи да су ова два човека, Грах и Блосије, били више типични пријатељи него типични патриоти; и више лични пријатељи један другом, него пријатељи своје отаџбине. Пра-во пријатељство је дакле изнад разума и дубље од разума. Сва остала размишљања Монтењева о пријатељству, одиста, нису његова него античка.

Данте је славио у „Божанственој комедији" идеално пријатељство међу људима. У књизи „Нови живот" каже Данте да нико није тако интиман пријатељ као што су син и отац један према другом. Данте је имао, колико се зна, два пријатеља: у младости је то био чувени песник Гвидо Кавалканти, а у његовој зрелости и старости Чино де Пистоја. Због своје нарочито тешке ћуди, вероватно, Данте није могао да лако пријатељује с људима. Због своје претеране охолости Данте је изазивао само опака непријатељства. Чак је тужно поменути да и према песнику Кавалкантију, другу његових најлепших младих дана, није Данте задржао став пријатељства чим су дошле међу њима у питање разлике двеју њихових политичких група у тадашњој Фиренци. Као члан владе своје републике, Данте је потписао акт изгнанства против свог пријатеља Кавалкантија, а другом приликом није пристао да му олакша помиловање и повратак у отаџбину. Ово је љага на карактеру божанственог талијанског песника, који је овде био само син свог времена. - Бајрон и Шели се нису слагали као пријатељи, али су се волели или бар тражили. Гете и Шилер били су тако исто различни по карактеру, али је њихово пријатељство остало као најлепши документ идејног пријатељства, и један нарочити понос немачке расе.