Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 2)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Odista, samoća nije nego za ljude izabrane. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kad su u društvu drugih i različnijih ljudi nego što su oni sami. I Montenj, veliki samotnik, verovao je da za samoću treba biti sposoban, čak i spreman. On je verovao da odista nema ničeg većeg nego pripadati sebi. - Ima dubokih dosada kojih se sećamo kroz ceo život kao kakve neprohodne zemlje ili velikog grada. Ali kao što čovek živi u večnoj dosadi, tako isto on živi i u večnom strahu. Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji. Čovek je najstrašljivija životinja, jer se boji i najslabije druge životinje, boji se čak i insekta. Ima ljudi koji se boje i duhova, a ima ih koji se boje i praznog prostora. Oduvek se čovek naročito bojao čoveka. Posle dosade, možda je taj strah bio jedan od prvih motiva prijateljstva. Strah od neprijatelja u primitivnom društvu bio je ogroman, jer onda nisu još postojali zakoni ni organizovana državna sila da brani našu ličnost. - Ali ma koliko da su svi mudraci propovedali prijateljstvo, nisu manje propovedali i beganje od rulje. Seneka je govorio da se nikad čovek ne vraća onako miran kući kao što je miran iz nje izašao. On tvrdi da ne treba ići u mnogobrojno društvo, jer nam u njemu sve propoveda porok; a što više veza pravimo, višim se opasnostima izlažemo. Međutim, rimski mudrac misli da treba begati ne samo od rulje, nego i od samoće, naročito ako je čovek u siajanju ili u strahu, jer onda pravi planove štetne i po eebe i po drugog, zato što uzmu nesmetano maha zločinačke strasti. A pošto je Seneka uviđao da je i najpametniji čovek pun urođenih pogrešaka i poroka, preporučuje svom Luciliju da izabere nekog čoveka koji mu se licem i duhom najvećma svidi, i da zatim njega u životu imitira. Preporučuje mu Katona, ako mu ne izgleda odveć strog; ili Lelija, jer je njegov moral umereniji. Još je i Epikur govorio da čovek treba da bude većma nego ikad sam sa sobom kad je primoran da bude sa gomilom. A Bekon kaže: Magna civitas, magna solitudo. Međutim, ove istine nikad neće zadobiti odviše mesta u našem životu u kojem čovek i ne oseća nego samo dosadu u strah. Ma koliko čovek znao daje uzak krug njegovih pravih prijatelja, on će se ipak družiti sa što više sveta. Čovek traži prijatelje kroz ceo život, i onda kad to čini i bez dobrog plana i bez dobrog načina. Ovo je često i razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja, zato što nose masku na licu i nož u rukavu. Ja sam uvek bio siguran da se moji neprijatelji plaše mene većma nego što se ja njih plašim. Ali me se nisu plašili lažni prijatelji. Njih sam se užasavao, jer sam stajao pred njima bez štita, i jer su znali svagda gde se nalaze moji ključevi. Ko se oslobodio dosade i straha, postajao je pitom i plemenit. Možda se ovo odnosi čak i na životinje, koje bi ponovno podivljale i pobesnele čim bi se odvojile od čovekovog društva. Ima dokaza da su po kolonijama dalekih krajeva i ljudi, napušteni sebi, od dosade i straha ponovo pali u divljaštvo, čak postali ljudožderi. Zato prva dva motiva prijateljstva (dosada i sgrah), postoje možda i za najniže fele koliko i za' samog čoveka. Ali postoje i uzvišeniji motivi prijateljstva koji važe samo za prosvećene ljude: zajednica osećanja, zajednica ideja, zajednica interesa. Proverite sva svoja prijateljstva, pa ćete se uveriti da svako od njih mora da bude osnovano na jednom od ovih načela. Prijateljstvo na zajednici osećanja, bilo je veza između vojnika slavne tebanske legije, koji su se udruživali zakletvom heroju Jolaisu da će svi umreti samo sa ranom na grudima, kao što je i on poginuo. Takva je veza bila i između dve sjajne antičke ličnosti Epaminonde i Pelopide, koji su se borili u bitki sjedinjujući svoje štitove. Takvo je osećanje bilo i prijateljstvo nekog Lucija za Bruta, kad je u bitki na Filipinima izašao pred vojnike Marka Antonija, koji su tražili Bruta, i predao se neprijatelju govoreći da je on taj koga traže. A kad je istom ovom Luciju Marko Antonije posle toga poklonio život, zbog te velikodušnosti se Lucije zatim vezao i za Marka Antonija prijateljstvom koje je trajalo do kraja njegovog čistog života. Meni su isto tako lepi i primeri robova, koji su se, iz prijateljstva za svoje gospodare, ubijali na njihovom grobu. Osim slučaja na grobu Epaminonde, poznata je smrt Erosa, roba Marka Antonija, koji je ubio sebe ne pristavši da ubije svog gospodara kada mu je ovaj to tražio u momentu očajanja. Aleksandar se borio gologlav u bitki na Graniku, i mladi kralj bi bio poginuo u jednom okršaju da ga svojim štitom nije zaklonio njegov najveći prijatelj Klint, onaj kojeg je docnije Aleksandar u pijanstvu probio mačem. Među najlepše primere istorijskog prijateljstva spadaju izvesno primeri dvojice srpskih vitezova, Miloševih pobratima, koji su otišli s Milošem da sva trojica zajedno poginu u turskom taboru, i to za čast Miloševog imena. Ovakav primer ne postoji ni u Ilijadi.