Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 2)

Одиста, самоћа није него за људе изабране. Великим духовима ништа не може да замени њихово сопствено друштво са собом; велики духови су највећма усамљени кад су у друштву других и различнијих људи него што су они сами. I Монтењ, велики самотник, веровао је да за самоћу треба бити способан, чак и спреман. Он је веровао да одиста нема ничег већег него припадати себи. - Има дубоких досада којих се сећамо кроз цео живот као какве непроходне земље или великог града. Али као што човек живи у вечној досади, тако исто он живи и у вечном страху. Човек се не боји само опасности која постоји, него још више опасности коју слути; боји се и могућег и немогућег. Уображене опасности су најдубље, и уображени непријатељи су најкрволочнији. Човек је најстрашљивија животиња, јер се боји и најслабије друге животиње, боји се чак и инсекта. Има људи који се боје и духова, а има их који се боје и празног простора. Одувек се човек нарочито бојао човека. После досаде, можда је тај страх био један од првих мотива пријатељства. Страх од непријатеља у примитивном друштву био је огроман, јер онда нису још постојали закони ни организована државна сила да брани нашу личност. - Али ма колико да су сви мудраци проповедали пријатељство, нису мање проповедали и бегање од руље. Сенека је говорио да се никад човек не враћа онако миран кући као што је миран из ње изашао. Он тврди да не треба ићи у многобројно друштво, јер нам у њему све проповеда порок; а што више веза правимо, вишим се опасностима излажемо. Међутим, римски мудрац мисли да треба бегати не само од руље, него и од самоће, нарочито ако је човек у сиајању или у страху, јер онда прави планове штетне и по еебе и по другог, зато што узму несметано маха злочиначке страсти. А пошто је Сенека увиђао да је и најпаметнији човек пун урођених погрешака и порока, препоручује свом Луцилију да изабере неког човека који му се лицем и духом највећма свиди, и да затим њега у животу имитира. Препоручује му Катона, ако му не изгледа одвећ строг; или Лелија, јер је његов морал умеренији. Још је и Епикур говорио да човек треба да буде већма него икад сам са собом кад је приморан да буде са гомилом. А Бекон каже: Магна цивитас, магна солитудо. Међутим, ове истине никад неће задобити одвише места у нашем животу у којем човек и не осећа него само досаду у страх. Ма колико човек знао даје узак круг његових правих пријатеља, он ће се ипак дружити са што више света. Човек тражи пријатеље кроз цео живот, и онда кад то чини и без доброг плана и без доброг начина. Ово је често и разлог највећих несрећа, јер падамо на лажне пријатеље који су опаснији од непријатеља, зато што носе маску на лицу и нож у рукаву. Ја сам увек био сигуран да се моји непријатељи плаше мене већма него што се ја њих плашим. Али ме се нису плашили лажни пријатељи. Њих сам се ужасавао, јер сам стајао пред њима без штита, и јер су знали свагда где се налазе моји кључеви. Ко се ослободио досаде и страха, постајао је питом и племенит. Можда се ово односи чак и на животиње, које би поновно подивљале и побеснеле чим би се одвојиле од човековог друштва. Има доказа да су по колонијама далеких крајева и људи, напуштени себи, од досаде и страха поново пали у дивљаштво, чак постали људождери. Зато прва два мотива пријатељства (досада и сграх), постоје можда и за најниже феле колико и за' самог човека. Али постоје и узвишенији мотиви пријатељства који важе само за просвећене људе: заједница осећања, заједница идеја, заједница интереса. Проверите сва своја пријатељства, па ћете се уверити да свако од њих мора да буде основано на једном од ових начела. Пријатељство на заједници осећања, било је веза између војника славне тебанске легије, који су се удруживали заклетвом хероју Јолаису да ће сви умрети само са раном на грудима, као што је и он погинуо. Таква је веза била и између две сјајне античке личности Епаминонде и Пелопиде, који су се борили у битки сједињујући своје штитове. Такво је осећање било и пријатељство неког Луција за Брута, кад је у битки на Филипинима изашао пред војнике Марка Антонија, који су тражили Брута, и предао се непријатељу говорећи да је он тај кога траже. А кад је истом овом Луцију Марко Антоније после тога поклонио живот, због те великодушности се Луције затим везао и за Марка Антонија пријатељством које је трајало до краја његовог чистог живота. Мени су исто тако лепи и примери робова, који су се, из пријатељства за своје господаре, убијали на њиховом гробу. Осим случаја на гробу Епаминонде, позната је смрт Ероса, роба Марка Антонија, који је убио себе не приставши да убије свог господара када му је овај то тражио у моменту очајања. Александар се борио гологлав у битки на Гранику, и млади краљ би био погинуо у једном окршају да га својим штитом није заклонио његов највећи пријатељ Клинт, онај којег је доцније Александар у пијанству пробио мачем. Међу најлепше примере историјског пријатељства спадају извесно примери двојице српских витезова, Милошевих побратима, који су отишли с Милошем да сва тројица заједно погину у турском табору, и то за част Милошевог имена. Овакав пример не постоји ни у Илијади.