Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 13)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Razliku između ljubavi i prijateljstva antički vajari su vajali prema dva različita mita. Kupidon, alegorično božanstvo ljubavi, slikan je sa vezanim očima, jer je ljubav stvar nerazumna i slepa. Ali prijateljstvo je slikano mnogo svečanije jer je ono bilo uvek razumno osećanje, i blagodetno za čoveka. Statue prijateljstva bile su rađene gologlave, sa otvorenim grudima, i sa rukom na srcu. Tako je bilo kod Grka. Ali su i Rimljani slikali svog Amora kao što su Grci slikali svog Erosa. Prijateljstvo su Rimljani slikali kao božanstvo, na čijem su čelu bile napisane reči: „I leti i zimi". Na resama njegove tunike je bilo napisano: „Smrt i život". Najzad, to isto božanstvo prijateljstva pokazivalo je desnom rukom na svoje otvorene grudi, na mesto gde je srce, a tu su stajale napisane reči: „Izbliza i izdaleka". - Uopšte, Rimljani nisu nimalo izostajali iza Grka u obožavanju prijateljstva. Bilo je čak viših herojskih prijateljstava meću Rimljanima nego i ono nekoliko prijateljstava koja su nam kao primer ostala iz starog grčkog sveta. Interesantno je ovde navesti ideje dvojice rimskih pisaca: jednoga imperatora ijednog roba, obojica klasični stoici. Marko Aurelije govori o prijateljstvu bez rezerve i sa krajnjim optimizmom. On veruje da se srce čovekovo najvećma razveseli kad vidi superiornost svojih prijatelja: aktivnost jednog, opreznost drugog, darežljivost trećeg, zatim sve ostale vrline četvrtog i, najzad, vrline svih drugih. Ovaj dar filozof smatra za najveću sreću čovekovu diviti se vrlinama drugih, i ti svojih prijatelja i sugrađana, kojima, kaže on, treba uvek stajati blizu. - Međutim, rob Epiktet smatra daje teško imati prijatelja. Kad ga je jedan mlad čovek pitao bolesnog da li bi pristao da bude prenesen u kuću jednog prijatelja i da se tu leči, ovaj mu je odgovorio: „A gde biste vi našli prijatelja filozofu?" Epiktet je verovao da se samo slični duhovi mogu sprijateljiti, i da naš prijatelj treba da bude naše drugo ja. Stoga je Diogen bio prijatelj filozofa Antistena, a filozof Kratec prijatelj filozofa Diogena. - Epiktet misli da su ljudi u svemu promenljivi, pa i u prijateljstvu. Mali kučići se igraju kao da nema veće ljubavi od njihove; ali čim padne među njih komadić mesa, oni se ostrve jedno na drugo. Isto je tako i s ljudima, čak i sa ocem i sinom zbog komada zemlje, ili zbog lepe žene. Uopšte, među ljudima dolazi na prvo mesto lični interes. Čovek udara na najrođenije, ako mu smetaju; i obara kipove božanstva, i zapali njihove hramove, ako mu ne koriste, ili ako neće da mu pomažu. Aleksandar je zapalio hram Asklepijev, po smrti jednog prijatelja kojegje voleo. Stavite se, kaže filozof Epiktet, na jedne terazije, i lični će interes brzo pretegnuti: tako je Peloponeski građanski rat između Atine i Sparte izbio zbog ličnog interesa; tako i rat Tebanaca sa ovima obema državama; i rat Velikog Kralja sa celom Grčkom; i rat Makedonaca najpre sa Grčkom i zatim sa Persijom; i najzad, savremeni rat između Rimljana i Geta... Lepa žena Helena pada među dobre prijatelje Parisa i Menelaja, i buknu strašni desetogodišnji trojanski rat. Ni prijateljstvo, kaže dalje ovaj mudrac, nije drugo nego izraz egoizma. - Međutim, kao pravi stoik, Epiktet ovde dodaje ipak da čovek, sastavljen od duše i tela, uvek stavlja napred ono što je više po esenciji, a to je duša. I zato su interesi duše prvi interesi čovekovi. A ovoje, pre svega, mir, ili „apatija" (večna vedrina). Tako i ono što hrišćanstvo zove nebeskim blagom, a drugi zemaljskom taštinom, prema Epiktetu izlazi iz same ovakve logike. Antički filozofi, koji su, svi podjednako, obožavali prijateljstvo, i pisali o njemu kao o naročitom božanstvu, bili su saglasni kad su god govorili i o neprijateljstvu. Niko u staro doba nije imao milosti za neprijatelja, kao što su to imali hrišćani, čak ni obične trpeljivosti za protivnika. Sam pesnik Euripid, u stihovima svoje drame „Bahantkinje", kaže da je najveća mudrost i najveći dar bogova ljudima, kad mogu da pobednički stave svoju tešku ruku na glavu neprijatelja. Uostalom, snažan muškarac i srčan čovek po instinktu pribegava svojoj fizičkoj superiornosgi. Uostalom, čovek se odista mora obeležiti u svom društvu ne samo svojom pameću i moralnom nego i fizičkom snagom. Jedna velika satisfakcija čovekova, to je kad se neprijatelji plaše njegove reči i pera, ali i njegovog mača. Mir s ljudima, ali mir posle bitke, to je kao čitava slava posle pobede. A mir bez borbe, to je nemoć i letargija. U naše doba su bili Bizmark i Klemanso, jedan veliki političar a drugi veliki besednik, ljudi poznati kao najstrašniji duelisti. Klemanso je imao najsigurniji pištolj u Francuskoj, a političar Deruled se smatrao slavnim što ga u dvoboju nije bio u sganju Klemanso da pogodi. Ima jedna nerasudna ali i duboka satisfakcija u tom, biti fizički jači od svojih protivnika, i biti uveren da ga neprijatelj ne može gaziti nogama ako ga najpre ne ubije. Odisga, mora da je strah ljudi malenih stasom i slabih muskulima, najveći užas na zemlji. Pa ipak samo u naše doba ima ljudi koji ne znaju da plivaju na vodi ni da vladaju oružjem na zemlji.