Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 13)

Разлику између љубави и пријатељства антички вајари су вајали према два различита мита. Купидон, алегорично божанство љубави, сликан је са везаним очима, јер је љубав ствар неразумна и слепа. Али пријатељство је сликано много свечаније јер је оно било увек разумно осећање, и благодетно за човека. Статуе пријатељства биле су рађене гологлаве, са отвореним грудима, и са руком на срцу. Тако је било код Грка. Али су и Римљани сликали свог Амора као што су Грци сликали свог Ероса. Пријатељство су Римљани сликали као божанство, на чијем су челу биле написане речи: „И лети и зими". На ресама његове тунике је било написано: „Смрт и живот". Најзад, то исто божанство пријатељства показивало је десном руком на своје отворене груди, на место где је срце, а ту су стајале написане речи: „Изблиза и издалека". - Уопште, Римљани нису нимало изостајали иза Грка у обожавању пријатељства. Било је чак виших херојских пријатељстава мећу Римљанима него и оно неколико пријатељстава која су нам као пример остала из старог грчког света. Интересантно је овде навести идеје двојице римских писаца: једнога императора иједног роба, обојица класични стоици. Марко Аурелије говори о пријатељству без резерве и са крајњим оптимизмом. Он верује да се срце човеково највећма развесели кад види супериорност својих пријатеља: активност једног, опрезност другог, дарежљивост трећег, затим све остале врлине четвртог и, најзад, врлине свих других. Овај дар филозоф сматра за највећу срећу човекову дивити се врлинама других, и ти својих пријатеља и суграђана, којима, каже он, треба увек стајати близу. - Међутим, роб Епиктет сматра даје тешко имати пријатеља. Кад га је један млад човек питао болесног да ли би пристао да буде пренесен у кућу једног пријатеља и да се ту лечи, овај му је одговорио: „А где бисте ви нашли пријатеља филозофу?" Епиктет је веровао да се само слични духови могу спријатељити, и да наш пријатељ треба да буде наше друго ја. Стога је Диоген био пријатељ филозофа Антистена, а филозоф Кратец пријатељ филозофа Диогена. - Епиктет мисли да су људи у свему променљиви, па и у пријатељству. Мали кучићи се играју као да нема веће љубави од њихове; али чим падне међу њих комадић меса, они се острве једно на друго. Исто је тако и с људима, чак и са оцем и сином због комада земље, или због лепе жене. Уопште, међу људима долази на прво место лични интерес. Човек удара на најрођеније, ако му сметају; и обара кипове божанства, и запали њихове храмове, ако му не користе, или ако неће да му помажу. Александар је запалио храм Асклепијев, по смрти једног пријатеља којегје волео. Ставите се, каже филозоф Епиктет, на једне теразије, и лични ће интерес брзо претегнути: тако је Пелопонески грађански рат између Атине и Спарте избио због личног интереса; тако и рат Тебанаца са овима обема државама; и рат Великог Краља са целом Грчком; и рат Македонаца најпре са Грчком и затим са Персијом; и најзад, савремени рат између Римљана и Гета... Лепа жена Хелена пада међу добре пријатеље Париса и Менелаја, и букну страшни десетогодишњи тројански рат. Ни пријатељство, каже даље овај мудрац, није друго него израз егоизма. - Међутим, као прави стоик, Епиктет овде додаје ипак да човек, састављен од душе и тела, увек ставља напред оно што је више по есенцији, а то је душа. I зато су интереси душе први интереси човекови. А овоје, пре свега, мир, или „апатија" (вечна ведрина). Тако и оно што хришћанство зове небеским благом, а други земаљском таштином, према Епиктету излази из саме овакве логике. Антички филозофи, који су, сви подједнако, обожавали пријатељство, и писали о њему као о нарочитом божанству, били су сагласни кад су год говорили и о непријатељству. Нико у старо доба није имао милости за непријатеља, као што су то имали хришћани, чак ни обичне трпељивости за противника. Сам песник Еурипид, у стиховима своје драме „Баханткиње", каже да је највећа мудрост и највећи дар богова људима, кад могу да победнички ставе своју тешку руку на главу непријатеља. Уосталом, снажан мушкарац и срчан човек по инстинкту прибегава својој физичкој супериорносги. Уосталом, човек се одиста мора обележити у свом друштву не само својом памећу и моралном него и физичком снагом. Једна велика сатисфакција човекова, то је кад се непријатељи плаше његове речи и пера, али и његовог мача. Мир с људима, али мир после битке, то је као читава слава после победе. А мир без борбе, то је немоћ и летаргија. У наше доба су били Бизмарк и Клемансо, један велики политичар а други велики беседник, људи познати као најстрашнији дуелисти. Клемансо је имао најсигурнији пиштољ у Француској, а политичар Дерулед се сматрао славним што га у двобоју није био у сгању Клемансо да погоди. Има једна нерасудна али и дубока сатисфакција у том, бити физички јачи од својих противника, и бити уверен да га непријатељ не може газити ногама ако га најпре не убије. Одисга, мора да је страх људи малених стасом и слабих мускулима, највећи ужас на земљи. Па ипак само у наше доба има људи који не знају да пливају на води ни да владају оружјем на земљи.