Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 1)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Nad svetom leži dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da čovek uvek traži nekog da ga razonodi. Da vidi čoveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o čemu! I da idu, ma kuda! - Čovek odlazi u društvo više iz dosade nego iz sujete. Inače ništa ne bi moglo ni da objasni opstanak društva, bar ovakvog kao što je današnje, koje nam oduzima novac, duh, vreme, karakter, ženu. Jer bi se, odista, moglo bez toliko ljudi, žena reči, laži, obećanja, kompromisa. Ovakvo društvo, to je nesrećni svet koji sam sebi zagorčava život, kao kockar i pijanica. Ovakav društveni čovek, to je za polovinu propalica. Govori kad ne treba, laže bez povoda, udvara se bez potrebe, igra bez volje, peva bez glasa, besedi bez duha i cilja. Drugi se iz dosade žene i razvode, putuju sa psetom, druguju s konjem, spavaju s mačkom. - Veliki deo sveta ne traži umetnost da se njome inspiriše za velike akcije, nego da njom rastera očajnu dosadu. Nije svetu draga ni umetnost što je božanskog porekla i cilja, nego što odalečuje od običnog ljudskog života u kojem se davimo od dosade. Da je čamotinja jedna kob čovekova duha, i jedna beda njegove sudbine, to se vidi i po tom što se dete i dečko isto tako dosađuju kao i mladić ili kao starac, i zbog toga jure za društvom ili za igrom. Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom. Često vole čak i društvo glupaka, i nevaljalaca, čak i svog protivnika, nego da trpe samoću, a to znači društvo samog sebe. Ovo je zaista najgorči paradoks. Naporni sportovi, traženje duhovitosti bufona i učenosti šarlatana, dolazi samo iz očajne dosade. - Žena je najbolji spasilac od čamotinje. Ljudi se ne žene toliko iz ljubavi i fizičke potrebe, koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i sreću, koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I žena izneverava muža više iz dosade nego iz perverzije, kao što njoj to isto radi i njen čovek. Zato mi se čini da je prvi motiv prijateljstva kao provalija, i koji je često uzrok velikih bolesti i velikih zločina. Zbog dosade čovek menja kuću, ulicu, varoš, zemlju. Iz dosade menja lektiru, čak i ideje i principe. Čovek ne lovi da ubija životinju, nego da ubije svoje dragoceno vreme. -Dosada je došla od civilizacije: preterano umnožavanje zabave dovodi do očajne presićenosti i zatim do mračne dosade. Svet koji je sišao na ulicu, pobegao je od kuće, od sebe, od knjige, od razmišljanja. Muž beži od žene, i žena od muža, sin od oca, i otac od sina. Čovek tako izgleda rođen bolestan. Najzad, ukus za brzinom, koji je proizvod novog vremena jeste i jedan povod za očajanje. Čovek broji sate kao nikad pre, kada je znao danju za vreme samo po sunčanom satu, ili noću po kretanju zvezda. Čovek danas ima jedan sat koji izbija na zvonari, drugi na zidu svoje sobe, treći na svom stolu za rad, četvrti na ruci ili u džepu. Civilizacija je napredak, ali napredak nije cela sreća. Civilizacija je bacila u nazadak religiju koja je nekad bila dovoljna za život na zemlji. I raskoš je ubio ukus koji je nekad bio dovoljan za život u lepoti. Čovek postaje prijatelj čoveku koji je zabavan, a neprijatelj čoveku koji je dosadan. Čovek se hvali najviše onim čovekom ili onim gradom koji su mu omogućili da brže satre svoje sate i dane, jer su svi dani i sati dosadni. Danas ljudi izmišljaju mašine koje govore, i kutije koje pevaju, i te sprave puštamo da govore i pevaju ne samo kad smo sami, nego i kad smo u društvu, pošto nam sad više ni društvo nije dovoljno. Čovek ima stotinu veza s ljudima, za koje misli da su prijateljske, a koje to nisu nego samo po izgledu. Ljudi se dopisuju među sobom, dele međusobno sve slučajeve, ali ne iz osećanja prijateljstva, nego opet iz osećaja gorke dosade. Ni najbolji odnosi s ljudima nisu samo čista prijateljstva. Prijateljstvo ima svoje zakone, stroge i apsolutne, zato što su osnovani na snazi krvi koliko i na sili uverenja. Društvo je čovek izmislio da se odaleči od ozbiljnih razmišljanja koja odvode u ono što je bolno i teško, a to je filozofija o životu. Seneka e to osećao kad je govorio protiv samoće koja pokvari čovekov karakter. „Svm sa sobom, vrlo si blizu rđavog čoveka".