Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 1)

Над светом лежи досада као дебело море над земљином кором. Толико је досада неизмерна на земљи, да човек увек тражи неког да га разоноди. Да види човека, макар ког! Да говори, макар с ким! I да разговара, ма о чему! I да иду, ма куда! - Човек одлази у друштво више из досаде него из сујете. Иначе ништа не би могло ни да објасни опстанак друштва, бар оваквог као што је данашње, које нам одузима новац, дух, време, карактер, жену. Јер би се, одиста, могло без толико људи, жена речи, лажи, обећања, компромиса. Овакво друштво, то је несрећни свет који сам себи загорчава живот, као коцкар и пијаница. Овакав друштвени човек, то је за половину пропалица. Говори кад не треба, лаже без повода, удвара се без потребе, игра без воље, пева без гласа, беседи без духа и циља. Други се из досаде жене и разводе, путују са псетом, другују с коњем, спавају с мачком. - Велики део света не тражи уметност да се њоме инспирише за велике акције, него да њом растера очајну досаду. Није свету драга ни уметност што је божанског порекла и циља, него што одалечује од обичног људског живота у којем се давимо од досаде. Да је чамотиња једна коб човекова духа, и једна беда његове судбине, то се види и по том што се дете и дечко исто тако досађују као и младић или као старац, и због тога јуре за друштвом или за игром. Људи не смеју остати сами са собом. Често воле чак и друштво глупака, и неваљалаца, чак и свог противника, него да трпе самоћу, а то значи друштво самог себе. Ово је заиста најгорчи парадокс. Напорни спортови, тражење духовитости буфона и учености шарлатана, долази само из очајне досаде. - Жена је најбољи спасилац од чамотиње. Људи се не жене толико из љубави и физичке потребе, колико из црне досаде, не зато да с неким поделе задовољство и срећу, које се нерадо деле, него да поделе досаду. I жена изневерава мужа више из досаде него из перверзије, као што њој то исто ради и њен човек. Зато ми се чини да је први мотив пријатељства као провалија, и који је често узрок великих болести и великих злочина. Због досаде човек мења кућу, улицу, варош, земљу. Из досаде мења лектиру, чак и идеје и принципе. Човек не лови да убија животињу, него да убије своје драгоцено време. -Досада је дошла од цивилизације: претерано умножавање забаве доводи до очајне пресићености и затим до мрачне досаде. Свет који је сишао на улицу, побегао је од куће, од себе, од књиге, од размишљања. Муж бежи од жене, и жена од мужа, син од оца, и отац од сина. Човек тако изгледа рођен болестан. Најзад, укус за брзином, који је производ новог времена јесте и један повод за очајање. Човек броји сате као никад пре, када је знао дању за време само по сунчаном сату, или ноћу по кретању звезда. Човек данас има један сат који избија на звонари, други на зиду своје собе, трећи на свом столу за рад, четврти на руци или у џепу. Цивилизација је напредак, али напредак није цела срећа. Цивилизација је бацила у назадак религију која је некад била довољна за живот на земљи. I раскош је убио укус који је некад био довољан за живот у лепоти. Човек постаје пријатељ човеку који је забаван, а непријатељ човеку који је досадан. Човек се хвали највише оним човеком или оним градом који су му омогућили да брже сатре своје сате и дане, јер су сви дани и сати досадни. Данас људи измишљају машине које говоре, и кутије које певају, и те справе пуштамо да говоре и певају не само кад смо сами, него и кад смо у друштву, пошто нам сад више ни друштво није довољно. Човек има стотину веза с људима, за које мисли да су пријатељске, а које то нису него само по изгледу. Људи се дописују међу собом, деле међусобно све случајеве, али не из осећања пријатељства, него опет из осећаја горке досаде. Ни најбољи односи с људима нису само чиста пријатељства. Пријатељство има своје законе, строге и апсолутне, зато што су основани на снази крви колико и на сили уверења. Друштво је човек измислио да се одалечи од озбиљних размишљања која одводе у оно што је болно и тешко, а то је филозофија о животу. Сенека е то осећао кад је говорио против самоће која поквари човеков карактер. „Свм са собом, врло си близу рђавог човека".