Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 6)
Људи нас увек плаше нашим годинама, и кад смо млади и кад смо стари: кад смо млади, да смо недозрели за велика дела, а кад смо стари, да смо постали неспособни за велике намере. Зато није случајно што се у добром друштву не сме говорити о годинама живота. И најмлађи желе да су млађи него што су; и најстарији избегавају да броје своје године јер је то најжалосније од свега човековог рачунања. Утврђивање нечијих година више је пакост него каква потреба за сазнањем. Кад питају неког колико му је година, то је исто толико безумно као да га питају колико је њему килограма; јер ни године ни килограми не значе ништа за човекову духовну и моралну снагу, а она се једина може узимати у обзир. За лепоту и господственост једне жене године исто тако мало значе. Жена нема ни онолико година колико осећа да их има, него онолико колико други осећају њене године. Још тачније речено: жена има само онолико година колико то изгледа човеку који је воли. Данте је почео своју „Божанствену комедију" у тридесет и петој години, а завршио у педесет и шестој, после чега је и умро. Његови непријатељи су били издали за њим потерницу, а република је била донела закон да се Данте убије и спали где буде ухваћен. Да Данте није тако живео век који му је био потребан, не би имао ни оних двадесет година живота колико је употребио да сврши своју велику хришћанску поему, без које би космос био умањен. Године, дакле, треба да броје само ситни људи. Велики људи немају времена да броје године које су прошле, него године које им још остају да остваре своје крупне намере. Према томе не вреди број година друкчије него само у односу са човековим стварањем. Најлепша је година педесета. За нормални дух и тело, ovo доба човеково превазилази ведрином и снагом чак и младалачке године које, за несрећу, имају четири главна порока: узрујаност од неразумних жеља, напон лудих прохтева, слепило страсти, нетрпељивост и непомирљивост. У педесетој години човек се припрема за старост која почиње од шездесете, одакле затим многи иду брзо низбрдо, или наскоро сасвим нестану. А старац, то је само човек од седамдесете. После седамдесете често није више ни старац, ни човек, него биљка или минерал. Само изузетни, и од природе привилеговани људи, могу без велике беде подносити године које су с ону страну седамдесете. Неколико великих грчких мудраца прелазили су седамдесету, и долазили чак и до стотините, али се не помиње у каквом стању. Међутим, цензор Кантон се истакао највише у старости, а Цицерон каже да у Риму нико у то време није био нит силнији нит паметнији од старог Катона. Свакако, једно је старост, а друго је сеншгаост. Старост је дубоко доба живота, а сенилност данас значи физичка оронулост и духовно рушење. О оваквим је старцима говорио Јувенал. Али има, нарочито данас, и такозвана зелена старост, када човек живи и ствара младићки до краја живота, и умре непрестано активан на важном послу научном или држав ном. Паметни Французи кажу: age oui; vieux, non - А има и преране сенилности кад је човек пре четрдесете слаб као крпа, и сув као прут. Грци су под именом старца увек сматрали оронулог човека, а не човека који се непрестано бори и који непрестано ствара. Тако један грчки филозоф оплакује праву старост овим језивим речима: да је живот као наш газда куће, којем кад најзад не можемо више да плаћамо кирију коју тражи, он нам укине воду, па ватру, и затим извали врата и прозоре док најзад и нас не избаци на улицу. Старци су обично врло храбри људи. То је за добру половину стога што старци најбоље познају праву вредност стварима за које се људи жртвују, али и зато што су у последњим годинама сви људи равнодушни према смрти. Чини ми се најсликовитији пример оваквог старца-хероја, млетачки дужд Енрико Дандоло, који је заузео половину некадашњег источног римског царства за Венецију. Био је слепац, а имао осамдесет година кад су га изабрали за дужда, а деведесет и осам кад је као командант венецијанске флоте заузео Цариград. У часу кад је војска требало да изађе на обалу, и чим је мост био бачен, стари и слепи дужд је први с мачем у руци јурнуо напред. Има много сличних примера и у римском добу. У српској историји, која је цела само један животопис великих хероја, опевају се старци хајдуци, као Старина Новак и Мијат харамбаша, и као што се и у косовској епопеји опева велики јунак старац Југ Богдан, величанствена иако, на жалост, недовољно изграђена личност. Има једно жалосно доба у нашем животу кад човек већ осети да познаје више мртвих него живих. И још горе: кад више мисли на мртве него на живе. И што је најгоре: има и такво доба кад се човек не може да одбрани од успомена на такве покојнике, и кад га они подсећају сваком приликом којом прође, за сваким столом где седне, у сваком послу који ради, у свим намерама које имадне. Они га прогоне по кући, на врх планине, насред мора. Човек је истински престао да живи свој живот тек кад наиђе оваква периода борбе са прошлошћу која све надвиси и надгласи, и где садашњица изгледа нешто уско и беспредметно.