Blago cara Radovana: O mladosti i starosti (Glava 6)

Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo mladi i kad smo stari: kad smo mladi, da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari, da smo postali nesposobni za velike namere. Zato nije slučajno što se u dobrom društvu ne sme govoriti o godinama života. I najmlađi žele da su mlađi nego što su; i najstariji izbegavaju da broje svoje godine jer je to najžalosnije od svega čovekovog računanja. Utvrđivanje nečijih godina više je pakost nego kakva potreba za saznanjem. Kad pitaju nekog koliko mu je godina, to je isto toliko bezumno kao da ga pitaju koliko je njemu kilograma; jer ni godine ni kilogrami ne znače ništa za čovekovu duhovnu i moralnu snagu, a ona se jedina može uzimati u obzir. Za lepotu i gospodstvenost jedne žene godine isto tako malo znače. Žena nema ni onoliko godina koliko oseća da ih ima, nego onoliko koliko drugi osećaju njene godine. Još tačnije rečeno: žena ima samo onoliko godina koliko to izgleda čoveku koji je voli. Dante je počeo svoju „Božanstvenu komediju" u trideset i petoj godini, a završio u pedeset i šestoj, posle čega je i umro. Njegovi neprijatelji su bili izdali za njim poternicu, a republika je bila donela zakon da se Dante ubije i spali gde bude uhvaćen. Da Dante nije tako živeo vek koji mu je bio potreban, ne bi imao ni onih dvadeset godina života koliko je upotrebio da svrši svoju veliku hrišćansku poemu, bez koje bi kosmos bio umanjen. Godine, dakle, treba da broje samo sitni ljudi. Veliki ljudi nemaju vremena da broje godine koje su prošle, nego godine koje im još ostaju da ostvare svoje krupne namere. Prema tome ne vredi broj godina drukčije nego samo u odnosu sa čovekovim stvaranjem. Najlepša je godina pedeseta. Za normalni duh i telo, ovo doba čovekovo prevazilazi vedrinom i snagom čak i mladalačke godine koje, za nesreću, imaju četiri glavna poroka: uzrujanost od nerazumnih želja, napon ludih prohteva, slepilo strasti, netrpeljivost i nepomirljivost. U pedesetoj godini čovek se priprema za starost koja počinje od šezdesete, odakle zatim mnogi idu brzo nizbrdo, ili naskoro sasvim nestanu. A starac, to je samo čovek od sedamdesete. Posle sedamdesete često nije više ni starac, ni čovek, nego biljka ili mineral. Samo izuzetni, i od prirode privilegovani ljudi, mogu bez velike bede podnositi godine koje su s onu stranu sedamdesete. Nekoliko velikih grčkih mudraca prelazili su sedamdesetu, i dolazili čak i do stotinite, ali se ne pominje u kakvom stanju. Međutim, cenzor Kanton se istakao najviše u starosti, a Ciceron kaže da u Rimu niko u to vreme nije bio nit silniji nit pametniji od starog Katona. Svakako, jedno je starost, a drugo je senšgaost. Starost je duboko doba života, a senilnost danas znači fizička oronulost i duhovno rušenje. O ovakvim je starcima govorio Juvenal. Ali ima, naročito danas, i takozvana zelena starost, kada čovek živi i stvara mladićki do kraja života, i umre neprestano aktivan na važnom poslu naučnom ili držav nom. Pametni Francuzi kažu: age oui; vieux, non - A ima i prerane senilnosti kad je čovek pre četrdesete slab kao krpa, i suv kao prut. Grci su pod imenom starca uvek smatrali oronulog čoveka, a ne čoveka koji se neprestano bori i koji neprestano stvara. Tako jedan grčki filozof oplakuje pravu starost ovim jezivim rečima: da je život kao naš gazda kuće, kojem kad najzad ne možemo više da plaćamo kiriju koju traži, on nam ukine vodu, pa vatru, i zatim izvali vrata i prozore dok najzad i nas ne izbaci na ulicu. Starci su obično vrlo hrabri ljudi. To je za dobru polovinu stoga što starci najbolje poznaju pravu vrednost stvarima za koje se ljudi žrtvuju, ali i zato što su u poslednjim godinama svi ljudi ravnodušni prema smrti. Čini mi se najslikovitiji primer ovakvog starca-heroja, mletački dužd Enriko Dandolo, koji je zauzeo polovinu nekadašnjeg istočnog rimskog carstva za Veneciju. Bio je slepac, a imao osamdeset godina kad su ga izabrali za dužda, a devedeset i osam kad je kao komandant venecijanske flote zauzeo Carigrad. U času kad je vojska trebalo da izađe na obalu, i čim je most bio bačen, stari i slepi dužd je prvi s mačem u ruci jurnuo napred. Ima mnogo sličnih primera i u rimskom dobu. U srpskoj istoriji, koja je cela samo jedan životopis velikih heroja, opevaju se starci hajduci, kao Starina Novak i Mijat harambaša, i kao što se i u kosovskoj epopeji opeva veliki junak starac Jug Bogdan, veličanstvena iako, na žalost, nedovoljno izgrađena ličnost. Ima jedno žalosno doba u našem životu kad čovek već oseti da poznaje više mrtvih nego živih. I još gore: kad više misli na mrtve nego na žive. I što je najgore: ima i takvo doba kad se čovek ne može da odbrani od uspomena na takve pokojnike, i kad ga oni podsećaju svakom prilikom kojom prođe, za svakim stolom gde sedne, u svakom poslu koji radi, u svim namerama koje imadne. Oni ga progone po kući, na vrh planine, nasred mora. Čovek je istinski prestao da živi svoj život tek kad naiđe ovakva perioda borbe sa prošlošću koja sve nadvisi i nadglasi, i gde sadašnjica izgleda nešto usko i bespredmetno.