Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 3)

Ништа теже него определити где престаје младост. Ни суптилни стари Атињани нису били у стању да то реше, Мимнерм, песник љубави и туге, жели да умре кад буде престао да љуби. Он каже да смо у старости одвратни младим људима и презрени од младих жена, и да старост изједначи ружне и лепе. Зевс је, вели, дао Титону вечну несрећу, јер му је дао старост која је страшнија и од смрти. Зато овај песник жели да умре без боловања и без горких сумња, и да му смрт дође кад буде навршио шездесет година. Али Солон, песник и највећи законодавац, атински, исправља Мимнерма, говорећи да не треба умрети у шездесетој него тек у осамдесетој. -Свакако, цела уметност грчка је била прослава младића двадесетих година. То је Ефеб, толико славан. Ни бог рата, Арес, није био знатно старији. Аполон је био прави ефеб. Дионсије, пијаница, био је нешто старији, Лаи је био млад, пошто је био и бог плеса. Младост су славили стари Грци у свим родовима уметности. Убојити песник Тиртерј пева снагу и лепоту младости у овој дирљивој песми: „Све доликује човеку док се као ратник кити племенитим цветом младости. Људи обожавају младића после његове смрти, а жене га воле док је у животу. Он је леп и кад падне у првим бојним редовима. „Доцније, у Демостеново доба, изгледа је усвојено да педесет година значи већ старост. Старце сматрају за мудрије него друге људе. У неким принципима пред атинском скупштином, деловођа прозива присутне: „Ко је од вас прешао педесет година, нека се јави за реч". Есхин, беседник и противник Демостенов, овде додаје: „Старци, благодарећи свом искуству, врло су опрезни". - Чак и закони грчки сматрали су човека од педесет година старцем. Код Римљана, напротив, тек шездесета година беше почетак старости. За године сенаторске сматрали су доба од тридесете до шездесете. Стари Катон се оженио био по други пут младом девојком кад му је било преко шездесет, а савременици су му то уписивали међу његове погрешке. Међутим, ако су шездесете године биле почетак старости за римске сенаторе нису и за римске вој сковође. Краљ Сервије Тулије разрешава војне обавезе људе који су напунили четрдесет седму, а Аугуст разрешава и оне који су напунили четрдесет пету; али само шефовима војске и државе никад нису узимане у обзир њихове године. Мени је познат само један противан пример, а то је случај императора Пертинакса, којег је војска мрзела, јер је био старац. Епаминонда је живео мирно као тебански племић све до четрдесете године када је постао тебанским војсковођом. И Јулије Цезар је тек после четрдесете стао на чело војске која ће затим створити велико римско царство. Још и много других и највећих војсковођа били су већ старци кад су стајали на врхунцу своје акције; а у недавном великом европском рату сви главни команданти зараћених народа били су људи дубоке старости. Сасвим, дакле, противно од Помпеја, који је у двадесет трећој години живота командовао великим војскама; и противно од Александра Великог, који је у тим годинама био већ покорио највеће царство на земљи. - Тешко је ипак утврдити шта је младост и шта старост, јер једно о том мисле млади, а друго стари. Александар је лепо рекао да не броји своје године него своја дела. То је одиста једино како не могу да одговоре ситни људи, који све раскивају у ситни новац. Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха. Тасо је завршио свој славни епос кад му је било тридесет година; и Леонардо је насликао Благовест кад му је био седамнаест, али је Микеланђело почео да слика Сикстинску капелу у својој шездесет другој. - Наравно да су најсрећнији они који заслуже своју славу већ у првој половини живота, а другу половину проведу свесни своје величине, као Ханибал и као његов противник. Али је и овде, као и другде, срећа људска потпуно неједнака. Платон је, после другог учења и путовања, тек у четрдесетој години почео да учи друге и да сам пише књиге; а затим је говорио и писао још целих других четрдесет година. Одиста, најмање је старост сметала људском генију и његовом стварању; зато се старости не морају плашити даровити људи, него само недаровити плашљивци. За духове који су светлили међу људима, скоро никад није било сумрака. Гете је писао још у осамдесетој; и Тицијан је у осамдесетој још сликао бодрих очију. А има и случајева дасу многи други велики људи почели своје највеће ствари тек кад је већ била протутњила нерасудна младост. Зато нико не зна шта носи у себи до последњег даха. Природа је у свему оставила себи право на последњу реч. Ако је и по здрављу, оно није везано за године младости, него а бољи и гори састав телесни и духовни. Ако је и по сили мисли, она није привилегија само младих; чак је и често привилегија старих. Ни човек тридесете године није свагда физички издржљивији него човек шездесете године. Зато су младост и старост релативне. Данас у европском друштву границе живота су доста помакнуте; човек у шездесетој сматра се човеком у најбољим годинама. Антички свет не би у то веровао: а ни савремени сељаци то не могу разумети. Живот античког човека је био скученији него наш, и забаве врло малобројне; а савремени сељак мери животну енергију човекову само по телесној снази, према томе за какав је физички рад неко способан. Међутим, данашњи старци могу да се проводе са женама, као и младићи; и да данашњим средствима за превоз путују унакрст светом, без икаквог физичког напора; и, најзад, да са данашњим друштвеним наравима дозвољавају себи све што дозвољавају себи и њихови синови. Старац здрав, то је данас несрећник само за половину; једино старац болестан и убог представља највећу мизерију на земљи. У ствари, на овог последњег се највише и мисли кад је реч о несрећи која се зове старост. Човек о несрећи и не говори друкчије него имајући увек очи на најцрњем случају. Осећа се зато код античких писаца више ужаса од старости него код писаца модерних. Данте има два мишљења у погледу старости. У његовом делу „Гозба" каже да младост почиње од двадесет пете и траје до четрдесет пете. А Данте је ово писао кад је и сам имао свега четрдесет година. Међутим, Данте овде сматра како само младост траје до четрдесете, али да живот траје до седамдесете. Тако почињући „Божанску комедију", већ у првом стиху Пакла (који је део умногом његова лична биографија), пева како се нашао у тамној шуми кад је био у средини људског живота. А њему је било одиста тридесет и пет година кад је почео тај свој велики епос; а за ову тамну шуму знамо даје значила његово изгнање из отаџбине Фиренце, и затим лутања по целој Италији. Према томе, Данте је очевидно сматрао људским животом седамдесет. година. Уосталом, ово и јесте најтачнија идеја о човековим годинама живота. - Истина, Катон филозоф, пре него што је извршио самоубиство, говорио је својој околини да му нико неће моћи приговорити како прерано умре; а тим је хтео рећи даје већ био проживео прави људски век, и да оно друго и не вреди даље проживети. А било му је тада свега четрдесет и осам година. Слично је говорио о беспотребности даљег живота и Сократ за себе, ученику Критону, пре него је испио отров; али је Сократ умро у седамдесет и првој. У свом „Панегирику" каже Плиније како дели живот на три етапе: на прву и другу младост, и најзад на старост; додајући да две прве периоде припадају цезару; а последње доба живота по римским законима припада сваком грађанину да сам њиме слободно располаже. Ово можда значи да старосг почиње после шездесете сенаторске године. И Сенека овако каже: „У педесетој нас не зову под заставу, а у шездесетој не заседамо више у сенату". - Хришћани су, извесно, морали имати римску идеју о младости и старости. И Петрарка је канда имао Дантеово уверење да младост траје свега до четрдесет и пете. Јер одричући се жене већ у четрдесетој, Петрарка каже како ово одрицање сматра за једну од својих највиших срећа, и Богу благодари што га је у пуној снази ослободио тако ниског ропства, за које вели да га је увек ужасавало. Таквим је речима говорио о жени љубавник божанске Лауре кад је већ стајао пред вратима старости, и пошто је већ био први и највиши хришћански песник љубави за жену! - Заиста, велика је срећа човекова што у доцнијој несрећи може понекад да с подништавањем говори о бившим срећама. Петрарка чак говори и против младости, хвалећи старост; на једном месту каже да га је младост тиранисала, али да га је једино старост ослободила. Овде има пуно опште истине. Младост је толико пуно неизвесности пред животом неспокојства, узрујаности, заслепљености, и погрешака, да би многи људи лако прежалили младе године када њихова старост не би била скопчана с другим бедама. - Болест старости је страх од сиротиње; али безбрижност према сиротињи, то је опет болест младости.