Blago cara Radovana: O mladosti i starosti (Glava 3)

Ništa teže nego opredeliti gde prestaje mladost. Ni suptilni stari Atinjani nisu bili u stanju da to reše, Mimnerm, pesnik ljubavi i tuge, želi da umre kad bude prestao da ljubi. On kaže da smo u starosti odvratni mladim ljudima i prezreni od mladih žena, i da starost izjednači ružne i lepe. Zevs je, veli, dao Titonu večnu nesreću, jer mu je dao starost koja je strašnija i od smrti. Zato ovaj pesnik želi da umre bez bolovanja i bez gorkih sumnja, i da mu smrt dođe kad bude navršio šezdeset godina. Ali Solon, pesnik i najveći zakonodavac, atinski, ispravlja Mimnerma, govoreći da ne treba umreti u šezdesetoj nego tek u osamdesetoj. -Svakako, cela umetnost grčka je bila proslava mladića dvadesetih godina. To je Efeb, toliko slavan. Ni bog rata, Ares, nije bio znatno stariji. Apolon je bio pravi efeb. Dionsije, pijanica, bio je nešto stariji, Lai je bio mlad, pošto je bio i bog plesa. Mladost su slavili stari Grci u svim rodovima umetnosti. Ubojiti pesnik Tirterj peva snagu i lepotu mladosti u ovoj dirljivoj pesmi: „Sve dolikuje čoveku dok se kao ratnik kiti plemenitim cvetom mladosti. Ljudi obožavaju mladića posle njegove smrti, a žene ga vole dok je u životu. On je lep i kad padne u prvim bojnim redovima. „Docnije, u Demostenovo doba, izgleda je usvojeno da pedeset godina znači već starost. Starce smatraju za mudrije nego druge ljude. U nekim principima pred atinskom skupštinom, delovođa proziva prisutne: „Ko je od vas prešao pedeset godina, neka se javi za reč". Eshin, besednik i protivnik Demostenov, ovde dodaje: „Starci, blagodareći svom iskustvu, vrlo su oprezni". - Čak i zakoni grčki smatrali su čoveka od pedeset godina starcem. Kod Rimljana, naprotiv, tek šezdeseta godina beše početak starosti. Za godine senatorske smatrali su doba od tridesete do šezdesete. Stari Katon se oženio bio po drugi put mladom devojkom kad mu je bilo preko šezdeset, a savremenici su mu to upisivali među njegove pogreške. Međutim, ako su šezdesete godine bile početak starosti za rimske senatore nisu i za rimske voj skovođe. Kralj Servije Tulije razrešava vojne obaveze ljude koji su napunili četrdeset sedmu, a August razrešava i one koji su napunili četrdeset petu; ali samo šefovima vojske i države nikad nisu uzimane u obzir njihove godine. Meni je poznat samo jedan protivan primer, a to je slučaj imperatora Pertinaksa, kojeg je vojska mrzela, jer je bio starac. Epaminonda je živeo mirno kao tebanski plemić sve do četrdesete godine kada je postao tebanskim vojskovođom. I Julije Cezar je tek posle četrdesete stao na čelo vojske koja će zatim stvoriti veliko rimsko carstvo. Još i mnogo drugih i najvećih vojskovođa bili su već starci kad su stajali na vrhuncu svoje akcije; a u nedavnom velikom evropskom ratu svi glavni komandanti zaraćenih naroda bili su ljudi duboke starosti. Sasvim, dakle, protivno od Pompeja, koji je u dvadeset trećoj godini života komandovao velikim vojskama; i protivno od Aleksandra Velikog, koji je u tim godinama bio već pokorio najveće carstvo na zemlji. - Teško je ipak utvrditi šta je mladost i šta starost, jer jedno o tom misle mladi, a drugo stari. Aleksandar je lepo rekao da ne broji svoje godine nego svoja dela. To je odista jedino kako ne mogu da odgovore sitni ljudi, koji sve raskivaju u sitni novac. Genije, koji je lepota viša i od mladosti, nema svojih godina. Genije stvara do poslednjeg daha. Taso je završio svoj slavni epos kad mu je bilo trideset godina; i Leonardo je naslikao Blagovest kad mu je bio sedamnaest, ali je Mikelanđelo počeo da slika Sikstinsku kapelu u svojoj šezdeset drugoj. - Naravno da su najsrećniji oni koji zasluže svoju slavu već u prvoj polovini života, a drugu polovinu provedu svesni svoje veličine, kao Hanibal i kao njegov protivnik. Ali je i ovde, kao i drugde, sreća ljudska potpuno nejednaka. Platon je, posle drugog učenja i putovanja, tek u četrdesetoj godini počeo da uči druge i da sam piše knjige; a zatim je govorio i pisao još celih drugih četrdeset godina. Odista, najmanje je starost smetala ljudskom geniju i njegovom stvaranju; zato se starosti ne moraju plašiti daroviti ljudi, nego samo nedaroviti plašljivci. Za duhove koji su svetlili među ljudima, skoro nikad nije bilo sumraka. Gete je pisao još u osamdesetoj; i Ticijan je u osamdesetoj još slikao bodrih očiju. A ima i slučajeva dasu mnogi drugi veliki ljudi počeli svoje najveće stvari tek kad je već bila protutnjila nerasudna mladost. Zato niko ne zna šta nosi u sebi do poslednjeg daha. Priroda je u svemu ostavila sebi pravo na poslednju reč. Ako je i po zdravlju, ono nije vezano za godine mladosti, nego a bolji i gori sastav telesni i duhovni. Ako je i po sili misli, ona nije privilegija samo mladih; čak je i često privilegija starih. Ni čovek tridesete godine nije svagda fizički izdržljiviji nego čovek šezdesete godine. Zato su mladost i starost relativne. Danas u evropskom društvu granice života su dosta pomaknute; čovek u šezdesetoj smatra se čovekom u najboljim godinama. Antički svet ne bi u to verovao: a ni savremeni seljaci to ne mogu razumeti. Život antičkog čoveka je bio skučeniji nego naš, i zabave vrlo malobrojne; a savremeni seljak meri životnu energiju čovekovu samo po telesnoj snazi, prema tome za kakav je fizički rad neko sposoban. Međutim, današnji starci mogu da se provode sa ženama, kao i mladići; i da današnjim sredstvima za prevoz putuju unakrst svetom, bez ikakvog fizičkog napora; i, najzad, da sa današnjim društvenim naravima dozvoljavaju sebi sve što dozvoljavaju sebi i njihovi sinovi. Starac zdrav, to je danas nesrećnik samo za polovinu; jedino starac bolestan i ubog predstavlja najveću mizeriju na zemlji. U stvari, na ovog poslednjeg se najviše i misli kad je reč o nesreći koja se zove starost. Čovek o nesreći i ne govori drukčije nego imajući uvek oči na najcrnjem slučaju. Oseća se zato kod antičkih pisaca više užasa od starosti nego kod pisaca modernih. Dante ima dva mišljenja u pogledu starosti. U njegovom delu „Gozba" kaže da mladost počinje od dvadeset pete i traje do četrdeset pete. A Dante je ovo pisao kad je i sam imao svega četrdeset godina. Međutim, Dante ovde smatra kako samo mladost traje do četrdesete, ali da život traje do sedamdesete. Tako počinjući „Božansku komediju", već u prvom stihu Pakla (koji je deo umnogom njegova lična biografija), peva kako se našao u tamnoj šumi kad je bio u sredini ljudskog života. A njemu je bilo odista trideset i pet godina kad je počeo taj svoj veliki epos; a za ovu tamnu šumu znamo daje značila njegovo izgnanje iz otadžbine Firence, i zatim lutanja po celoj Italiji. Prema tome, Dante je očevidno smatrao ljudskim životom sedamdeset. godina. Uostalom, ovo i jeste najtačnija ideja o čovekovim godinama života. - Istina, Katon filozof, pre nego što je izvršio samoubistvo, govorio je svojoj okolini da mu niko neće moći prigovoriti kako prerano umre; a tim je hteo reći daje već bio proživeo pravi ljudski vek, i da ono drugo i ne vredi dalje proživeti. A bilo mu je tada svega četrdeset i osam godina. Slično je govorio o bespotrebnosti daljeg života i Sokrat za sebe, učeniku Kritonu, pre nego je ispio otrov; ali je Sokrat umro u sedamdeset i prvoj. U svom „Panegiriku" kaže Plinije kako deli život na tri etape: na prvu i drugu mladost, i najzad na starost; dodajući da dve prve periode pripadaju cezaru; a poslednje doba života po rimskim zakonima pripada svakom građaninu da sam njime slobodno raspolaže. Ovo možda znači da starosg počinje posle šezdesete senatorske godine. I Seneka ovako kaže: „U pedesetoj nas ne zovu pod zastavu, a u šezdesetoj ne zasedamo više u senatu". - Hrišćani su, izvesno, morali imati rimsku ideju o mladosti i starosti. I Petrarka je kanda imao Danteovo uverenje da mladost traje svega do četrdeset i pete. Jer odričući se žene već u četrdesetoj, Petrarka kaže kako ovo odricanje smatra za jednu od svojih najviših sreća, i Bogu blagodari što ga je u punoj snazi oslobodio tako niskog ropstva, za koje veli da ga je uvek užasavalo. Takvim je rečima govorio o ženi ljubavnik božanske Laure kad je već stajao pred vratima starosti, i pošto je već bio prvi i najviši hrišćanski pesnik ljubavi za ženu! - Zaista, velika je sreća čovekova što u docnijoj nesreći može ponekad da s podništavanjem govori o bivšim srećama. Petrarka čak govori i protiv mladosti, hvaleći starost; na jednom mestu kaže da ga je mladost tiranisala, ali da ga je jedino starost oslobodila. Ovde ima puno opšte istine. Mladost je toliko puno neizvesnosti pred životom nespokojstva, uzrujanosti, zaslepljenosti, i pogrešaka, da bi mnogi ljudi lako prežalili mlade godine kada njihova starost ne bi bila skopčana s drugim bedama. - Bolest starosti je strah od sirotinje; ali bezbrižnost prema sirotinji, to je opet bolest mladosti.