Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 2)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Први знак блиске старости, то је кад човек постане сумњало. Од чега кад почиње да губи снагу за све, почиње да губи поверење у све и сваког; јер је физичка снага извор свих илузија. У старости сви људи изгледају непријатељи, јер су јачи, а све жене рђаве, јер су равнодушне. - За младост треба имати снагу крви и обест спола. Малокрвни људи су малодушни, а бесполни људи су зли и меланхолични. Они не знају да воле ни да се радују, јер сва љубав и сва радост долазе од спола. Филозофија неког човека о животу, то је само прича о снази његовог инстинкта. Здравље и спол, то је младост, а докле то двоје траје, нема говора о старости. Снага једног и другог се види код обичног човека у говору, а код писца у колориту његовог стила. Русо је обожавао писца Абе Превоа, али кад је први пут с њим разговарао, нашао је да Абе Прево нема блиставе боје у говору као некад у писању, извесно само зато што је писац романа „Манон Леско" био тада већ остарео. Редак је старац који се зацерека од свег срца, чак и над најсмешнијим случајевима. Знак старости, то је кад се нема воље за шалу, ни снаге за смех. Рекли би даје томе узрок или преживљене беда, или мудрост живота, значи једно стање кад се не види више ничег смешног. Не, него је томе узрок старост која не види више ничег веселог. Један писац осамнаестог века, паметни Дикло, каже негде: „У старим годинама мислите да сте мудрији него пре, а ви сте само тужнији него пре". Одиста, туга старости је најгорча туга људског века. Ретко јој умакне и најхладнији и најмудрији човек, јер она не долази од каквог нарочитог стања духа, него од пропасти спола. Снажни људи нису никад тужни. У дубљим годинама је таква туга учинила многим људима да пре времена остаре, чак и да пре времена умру. Таљеран који је био најхладнији човек на свету, био је после своје осамдесете године очајнички тужан а његова синовица описивала горке појединости тог случаја. Нарочито је поступно умирање његових пријатеља, једног за другим, бацало Таљерана у праву болест. И сам Виктор Иго, мономан и деспот, постао је, већ од педесете године, неиздржљив тиранин своје околине, неплеменит и егоист, чак и велики хипокрит и тврдица. Најзад је пао у такву тугу, даје тај пeсник, иначе најсујетнији човек на свету, тражио тестаментом да га сахране у чамовом мртвачком сандуку као највећег сиромаха; и као избезумљени очајник, понављао речи „земља ме зове", и умро најзад сваком досадан. Овој се тузи нису могли отети ни многи други. Зар се Паскал није бојао смрти и имао отуд ужасне вртоглавице? И Шатобријан и Пјер Лоти су имали смрт непрестано у памети. Петрарка, док је био још и далеко од старости, говорио је да треба умрети пре него дође туга старости. У четрдесетој се чак био одрекао и жена. Међутим, живео је и после тога још тридесет година, непрестано у чистоти спола, која, извесно, није могла утицати срећно на његову животну радост. Знам само да је Петрарка написао четири књиге сатире против свог лекара који га је лечио од акримоније жучи. Умро је спокојно јер је умро побожно. Таљеран је, међутим, тек на самртничкој постељи дао свештенику написмено покајање за своје безверје, али и то на неколико минута пре него је издахнуо. Велики дипломат је, кажу, на том чудном акту потписао цело своје име, као некад на протоколу Бечког конгреса. А Волтер, у оваквом истом часу преварио је свештеника, не дајући му обећано писмено покајање. него, напротив, тражећи горопадно да га пусти да мирно умре. Није ипак умро у миру, али је умро у злоћи, свом елементу. Ретко кад је крај живота био овако најбољи израз садржине целог једног човековог века. Једни људи наличе у старости на своје дедове а други на своје бабе. Човек који није био у младости срчан и мужеван, у старости постане бабускера, нарочито по свом духу и по својој ружној ћуди. Старост човекова одиста почиње онде где свршава човеково одушезљење. Човек који не може да затрепери, одушевљен за неку идеју или неку личност, стар је и мртав. Има оваквих стараца и међу младићима. Младост, то је, пре свега, света ватра. Само онда кад се та ватра потпуно угаси, треба лећи и умрети. - У старости човек престаје да воли. Сент-Бев у старости говораше: „Волим још цвеће, али га више не берем". Чудна и тако проницљива психолошка истина о бедном старцу. Човек који воли жене, никад не остари; а човек који тражи друштво младића, никад не тугује. Треба увек тражити женско друштво, ако и не женску љубав. Уосталом, жене нису строге према годинама човековим; јер оне траже мужевност више него младост, а мужевност траје несравњиво дуже него младост. Ми људи женску лепоту не видимо ван женске младости, чак и ван њене прве младости, верујући да нема женске лепоте без женске свежине; али жена је, напротив, увек; склона да више види лепоту човекову у сили његове мужевности, чак и у свежини његове душе, више него у свежини његовог тела. Зато има Дон Жуана педесетих година, који отму жене и младим Аполонима. Жена која је одиста млада, не броји човекове године. Жена броји човеку године тек када себи почне да броји месеце, значи од тридесете њене године. - Има славних стара ца који су били славни као љубавници: Руј Гомез, Арнаулфо и краљ Митродат. Песник Гете је био заљубљен у својој осамдесетој, и просио девојку која није имала ни двадесет, а његов владар је био готов да за тај брак од дадне мираз песниковој невести. Шатобријана је у његовој шездесетој волела млада жена лепотица. - Спол је убојит, велики војници су били изреда велики женскароши. Кад је Јулије Цезар први пут видео Клеопатру, њој је било двадесет година, а њему педесет и две; а кад је доцније Антоније познао исту Клеопатру, њој је било двадесет и седам, а њему четрдесет и две. Лепој египатској царици било је четрдесет кад је умрла, а до краја живота волела је већ остарелог Антонија. Чак најраспусније жене имају каткад фанатизма у љубави, за какав нису знале ни најпоштеније. Старац је већ по себи трагична личност; а смешан је само кад је заљубљен. Кад је млад човек заљубљен, он се сматра у љубави непобедив; али ако човек љуби у позне дане, осеђа се слаб и бедан. У младости је љубав само радост и борба, а у позније дане, болест пропадања, страх од самоће, потреба утехе и тражење неге, макар и у речима. У старијим годинама се заљубљени људи боје борбе с противником, не воле тешке успехе, плаше се и горих од себе. Затим свугде такав човек види лаж женску, јер је сам свугде у лажном положају. Стари љубавници и остарели мужеви, највећа су беда за млада женска срца, већма него и за њино тело. У младости љубав подиже човека, а у старости га унижава пред самим собом, више него пред другим. У младости је љубав извор за акцију, а у старости је љубав непријатељ сваке акције, а извор сваког кукавиштва. Филозоф из Мегаре, стари Теогнис, каже: „Млада жена је барка која не иде за крмом, и која нигде не утврди свој ленгер; а ноћу иде често да тражи и друго пристаниште". И сам старац, губећи снагу, губи и веру у себе. Леп је пример случај шпанског краља Карлоса V, који не могавши освојити Мец, прекида опсаду с речима да га је напустила срећа која не воли старце. У љубави између човека и жене постоји борба сполова, и непријатељство понекад крвничко; а та борба сполова, то је највећа драж љубави. Међутим, у старости је љубав само једна игра духа, и само једна опсесија болесне маште. У старости је осећање за жену пуно злоће и зависти на младост. Зато су љубоморе старих љубавника свирепије него љубоморе младих осветника. Млад убија себе, а стар убија жену, макар у малим дозама. Не треба ипак жену напуштати до краја физичке моћи, чак ни доцније; али не треба се ни заљубљивати после четрдесете. Позна љубав је или врло зла за жену, или врло фатална за човека, и може да све упропасти и све наружи. Међутим, има нешто по чему су старији љубавници виши од млађих. Млад човек не воли љубав него жену, а мање и жену него жене; старији је увек вернији и поузданији. Човек од двадесет и пет година мења земље, одела, собе, коње и жене; а човек у четрдесетој ређе путује, не иде далеко, нити се задржава дуго, ређе мења и одела, и већма бира жену. Код младића навике и укуси нису утврђени, а код другог јесу. Затим, старији умеју лепше да говоре, више да кажу, брже да заволе, моћније да завладају. Често су пажљивији према осетљивости жене, лакше разумеју њен карактер, и издашнији су у речима и жртвама; и, најзад, они већ имају друштвени положај или славу. - Треба до педесете мислити на жену, до шездесете на филозофију, а до седамдесете на кухињу; али никад не мислити на старост и смрт. Треба увек веровати да ћемо доживети године које одиста желимо јер је то једини начин да остаримо без огорчења на живот. Многе људе старост из основа измени: од мудрих направи глупе, а од добрих направи свирепе. Знам за један пример који је типичан. Фламиније, који је освојио Грчку и учинио крај њеној независности, био је најплеменитији победилац, али његова жеђ за славом у старости се претворила у свирепост. Несрећни Ханибал, исто тако стар, проживљавајући своје последње дане као прибеглица и гост Прустије, краља Витиније, удавио је себе да не падне у руке Фламинију који је ишао да га тражи. Осим тога, Фламиније је у старости постао и огорчени непријатељ Катона. Старост је злоћа више него доброта.