Blago cara Radovana: O mladosti i starosti (Glava 2)

Prvi znak bliske starosti, to je kad čovek postane sumnjalo. Od čega kad počinje da gubi snagu za sve, počinje da gubi poverenje u sve i svakog; jer je fizička snaga izvor svih iluzija. U starosti svi ljudi izgledaju neprijatelji, jer su jači, a sve žene rđave, jer su ravnodušne. - Za mladost treba imati snagu krvi i obest spola. Malokrvni ljudi su malodušni, a bespolni ljudi su zli i melanholični. Oni ne znaju da vole ni da se raduju, jer sva ljubav i sva radost dolaze od spola. Filozofija nekog čoveka o životu, to je samo priča o snazi njegovog instinkta. Zdravlje i spol, to je mladost, a dokle to dvoje traje, nema govora o starosti. Snaga jednog i drugog se vidi kod običnog čoveka u govoru, a kod pisca u koloritu njegovog stila. Ruso je obožavao pisca Abe Prevoa, ali kad je prvi put s njim razgovarao, našao je da Abe Prevo nema blistave boje u govoru kao nekad u pisanju, izvesno samo zato što je pisac romana „Manon Lesko" bio tada već ostareo. Redak je starac koji se zacereka od sveg srca, čak i nad najsmešnijim slučajevima. Znak starosti, to je kad se nema volje za šalu, ni snage za smeh. Rekli bi daje tome uzrok ili preživljene beda, ili mudrost života, znači jedno stanje kad se ne vidi više ničeg smešnog. Ne, nego je tome uzrok starost koja ne vidi više ničeg veselog. Jedan pisac osamnaestog veka, pametni Diklo, kaže negde: „U starim godinama mislite da ste mudriji nego pre, a vi ste samo tužniji nego pre". Odista, tuga starosti je najgorča tuga ljudskog veka. Retko joj umakne i najhladniji i najmudriji čovek, jer ona ne dolazi od kakvog naročitog stanja duha, nego od propasti spola. Snažni ljudi nisu nikad tužni. U dubljim godinama je takva tuga učinila mnogim ljudima da pre vremena ostare, čak i da pre vremena umru. Taljeran koji je bio najhladniji čovek na svetu, bio je posle svoje osamdesete godine očajnički tužan a njegova sinovica opisivala gorke pojedinosti tog slučaja. Naročito je postupno umiranje njegovih prijatelja, jednog za drugim, bacalo Taljerana u pravu bolest. I sam Viktor Igo, monoman i despot, postao je, već od pedesete godine, neizdržljiv tiranin svoje okoline, neplemenit i egoist, čak i veliki hipokrit i tvrdica. Najzad je pao u takvu tugu, daje taj pesnik, inače najsujetniji čovek na svetu, tražio testamentom da ga sahrane u čamovom mrtvačkom sanduku kao najvećeg siromaha; i kao izbezumljeni očajnik, ponavljao reči „zemlja me zove", i umro najzad svakom dosadan. Ovoj se tuzi nisu mogli oteti ni mnogi drugi. Zar se Paskal nije bojao smrti i imao otud užasne vrtoglavice? I Šatobrijan i Pjer Loti su imali smrt neprestano u pameti. Petrarka, dok je bio još i daleko od starosti, govorio je da treba umreti pre nego dođe tuga starosti. U četrdesetoj se čak bio odrekao i žena. Međutim, živeo je i posle toga još trideset godina, neprestano u čistoti spola, koja, izvesno, nije mogla uticati srećno na njegovu životnu radost. Znam samo da je Petrarka napisao četiri knjige satire protiv svog lekara koji ga je lečio od akrimonije žuči. Umro je spokojno jer je umro pobožno. Taljeran je, međutim, tek na samrtničkoj postelji dao svešteniku napismeno pokajanje za svoje bezverje, ali i to na nekoliko minuta pre nego je izdahnuo. Veliki diplomat je, kažu, na tom čudnom aktu potpisao celo svoje ime, kao nekad na protokolu Bečkog kongresa. A Volter, u ovakvom istom času prevario je sveštenika, ne dajući mu obećano pismeno pokajanje. nego, naprotiv, tražeći goropadno da ga pusti da mirno umre. Nije ipak umro u miru, ali je umro u zloći, svom elementu. Retko kad je kraj života bio ovako najbolji izraz sadržine celog jednog čovekovog veka. Jedni ljudi naliče u starosti na svoje dedove a drugi na svoje babe. Čovek koji nije bio u mladosti srčan i muževan, u starosti postane babuskera, naročito po svom duhu i po svojoj ružnoj ćudi. Starost čovekova odista počinje onde gde svršava čovekovo odušezljenje. Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideju ili neku ličnost, star je i mrtav. Ima ovakvih staraca i među mladićima. Mladost, to je, pre svega, sveta vatra. Samo onda kad se ta vatra potpuno ugasi, treba leći i umreti. - U starosti čovek prestaje da voli. Sent-Bev u starosti govoraše: „Volim još cveće, ali ga više ne berem". Čudna i tako pronicljiva psihološka istina o bednom starcu. Čovek koji voli žene, nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića, nikad ne tuguje. Treba uvek tražiti žensko društvo, ako i ne žensku ljubav. Uostalom, žene nisu stroge prema godinama čovekovim; jer one traže muževnost više nego mladost, a muževnost traje nesravnjivo duže nego mladost. Mi ljudi žensku lepotu ne vidimo van ženske mladosti, čak i van njene prve mladosti, verujući da nema ženske lepote bez ženske svežine; ali žena je, naprotiv, uvek; sklona da više vidi lepotu čovekovu u sili njegove muževnosti, čak i u svežini njegove duše, više nego u svežini njegovog tela. Zato ima Don Žuana pedesetih godina, koji otmu žene i mladim Apolonima. Žena koja je odista mlada, ne broji čovekove godine. Žena broji čoveku godine tek kada sebi počne da broji mesece, znači od tridesete njene godine. - Ima slavnih stara ca koji su bili slavni kao ljubavnici: Ruj Gomez, Arnaulfo i kralj Mitrodat. Pesnik Gete je bio zaljubljen u svojoj osamdesetoj, i prosio devojku koja nije imala ni dvadeset, a njegov vladar je bio gotov da za taj brak od dadne miraz pesnikovoj nevesti. Šatobrijana je u njegovoj šezdesetoj volela mlada žena lepotica. - Spol je ubojit, veliki vojnici su bili izreda veliki ženskaroši. Kad je Julije Cezar prvi put video Kleopatru, njoj je bilo dvadeset godina, a njemu pedeset i dve; a kad je docnije Antonije poznao istu Kleopatru, njoj je bilo dvadeset i sedam, a njemu četrdeset i dve. Lepoj egipatskoj carici bilo je četrdeset kad je umrla, a do kraja života volela je već ostarelog Antonija. Čak najraspusnije žene imaju katkad fanatizma u ljubavi, za kakav nisu znale ni najpoštenije. Starac je već po sebi tragična ličnost; a smešan je samo kad je zaljubljen. Kad je mlad čovek zaljubljen, on se smatra u ljubavi nepobediv; ali ako čovek ljubi u pozne dane, oseđa se slab i bedan. U mladosti je ljubav samo radost i borba, a u poznije dane, bolest propadanja, strah od samoće, potreba utehe i traženje nege, makar i u rečima. U starijim godinama se zaljubljeni ljudi boje borbe s protivnikom, ne vole teške uspehe, plaše se i gorih od sebe. Zatim svugde takav čovek vidi laž žensku, jer je sam svugde u lažnom položaju. Stari ljubavnici i ostareli muževi, najveća su beda za mlada ženska srca, većma nego i za njino telo. U mladosti ljubav podiže čoveka, a u starosti ga unižava pred samim sobom, više nego pred drugim. U mladosti je ljubav izvor za akciju, a u starosti je ljubav neprijatelj svake akcije, a izvor svakog kukavištva. Filozof iz Megare, stari Teognis, kaže: „Mlada žena je barka koja ne ide za krmom, i koja nigde ne utvrdi svoj lenger; a noću ide često da traži i drugo pristanište". I sam starac, gubeći snagu, gubi i veru u sebe. Lep je primer slučaj španskog kralja Karlosa V, koji ne mogavši osvojiti Mec, prekida opsadu s rečima da ga je napustila sreća koja ne voli starce. U ljubavi između čoveka i žene postoji borba spolova, i neprijateljstvo ponekad krvničko; a ta borba spolova, to je najveća draž ljubavi. Međutim, u starosti je ljubav samo jedna igra duha, i samo jedna opsesija bolesne mašte. U starosti je osećanje za ženu puno zloće i zavisti na mladost. Zato su ljubomore starih ljubavnika svirepije nego ljubomore mladih osvetnika. Mlad ubija sebe, a star ubija ženu, makar u malim dozama. Ne treba ipak ženu napuštati do kraja fizičke moći, čak ni docnije; ali ne treba se ni zaljubljivati posle četrdesete. Pozna ljubav je ili vrlo zla za ženu, ili vrlo fatalna za čoveka, i može da sve upropasti i sve naruži. Međutim, ima nešto po čemu su stariji ljubavnici viši od mlađih. Mlad čovek ne voli ljubav nego ženu, a manje i ženu nego žene; stariji je uvek verniji i pouzdaniji. Čovek od dvadeset i pet godina menja zemlje, odela, sobe, konje i žene; a čovek u četrdesetoj ređe putuje, ne ide daleko, niti se zadržava dugo, ređe menja i odela, i većma bira ženu. Kod mladića navike i ukusi nisu utvrđeni, a kod drugog jesu. Zatim, stariji umeju lepše da govore, više da kažu, brže da zavole, moćnije da zavladaju. Često su pažljiviji prema osetljivosti žene, lakše razumeju njen karakter, i izdašniji su u rečima i žrtvama; i, najzad, oni već imaju društveni položaj ili slavu. - Treba do pedesete misliti na ženu, do šezdesete na filozofiju, a do sedamdesete na kuhinju; ali nikad ne misliti na starost i smrt. Treba uvek verovati da ćemo doživeti godine koje odista želimo jer je to jedini način da ostarimo bez ogorčenja na život. Mnoge ljude starost iz osnova izmeni: od mudrih napravi glupe, a od dobrih napravi svirepe. Znam za jedan primer koji je tipičan. Flaminije, koji je osvojio Grčku i učinio kraj njenoj nezavisnosti, bio je najplemenitiji pobedilac, ali njegova žeđ za slavom u starosti se pretvorila u svirepost. Nesrećni Hanibal, isto tako star, proživljavajući svoje poslednje dane kao pribeglica i gost Prustije, kralja Vitinije, udavio je sebe da ne padne u ruke Flaminiju koji je išao da ga traži. Osim toga, Flaminije je u starosti postao i ogorčeni neprijatelj Katona. Starost je zloća više nego dobrota.