Благо цара Радована: О жени (Глава 13)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не постоји ниједна срећа која је у стању да домаши радост љубави. Све друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем она највише зрачи, и који је увек божанствен. Нема несреће човекове коју жена није у стању или да сасвим неутрализира, или веома ублажи. Величина жене је у великим моментима; у ситним догађајима је она ситна. И ситна је само у односу на свој спол, који је главни узрок свих нереда у њеном духу увек свежем, и у њеном срцу које има пуно нежности, и онда кад нема пуно племенитости. Будина жена је била његова енергија. Када су многи људи постајали готови бродоломници и погорелци, само им је жена давала нове илузије за живот. Велике звезде се виде само у сутону дана, а велике љубави само у сутону среће. Нема веће радости човекове од оне коју може да подели са једном женом. Нема за хероја ниједног правог тријумфа ако не може да свој победнички мач спусти пред ноге жене коју воли. Нигде ни сујета човекова није већа него пред женом. Нигде ни доброта, ни витештво, не могу толико бити стављени на искушење, колико пред тим финим и нежним и компликованим створењем каква је жена. И човекова храброст и човеков геније, нису друго него две бруталне силе природе: њих човекова савест мора најпре да оплемени, како не би окренуле на штету других него на славу општу. Али љубав за жену рађа се већ с почетка пуна племенитости, јер хоће да се жртвује и да усрећи. Човек верује у љубав, и кад није никад био вољен; и заноси се љубављу и онда када не воли жену. Било је чак и великих песника чија је љубав у стварном животу била сасвим друкчија, него идеја коју су они стварно имали о љубави, пишући своја дела. Енглески велики песник Милтон, који је певао само рај и анђеле, био је не само рђав отац, него и несносан муж; и због Милтонове бруталности је његова жена морала да напусти његово огњиште. А он је ипак опевао своју Еву истом високом егзалтацијом као Данте своју Беатричу. Има несрећа које не постоје за човека, али постоје за жену, као и обратно. Највећа женина несрећа, то је кад почне веровати да њена лепота пропада. Ово веровање, на жалост, почиње врло рано, чак пре тридесете године; и зато је потпуна срећа женина врло кратког века. Страх да поружња, достиже врхунац њеног очајања, какво људи не могу ни замислити. Ова врста несреће не постоји за човека, зато што он с годинама не поружња, него често постане чак и лепши. Осим тога, човекова лепота нема у друштву и животу оно место које има лепота женина. Човек би имао исто очајање само кад би знао да с годинама пропада његова памет, али се и ту догађа сасвим противно, јер је човек с годинама све паметнији. Само губитак здравља или части, биле би за човека две несреће непоправљиве заувек, а све друго је одиста само у његовим рукама. Женино очајање за изгубљену лепоту, превазилази и њено жаљење за изгубљено здравље, или за своје пропало име. Оне би волеле бити и болесне, и важити за нечасне, и бити сиромашне, него важити за ружне међу људима, и, можда, још више међу женама. Али је срећа што женина лепота опада лагано и поступно, и што се жена толико навикне на своје лице, огледајући се сваки дан у огледалу, да и не опази ни кад истински поружња. Међутим, кад би се жена огледнула у огледалу само сваке пете године, многе би пресвисле од бола. Има диван старогрчки епиграм једне куртизане: "Ја, чији је дрски смех испуњавао Грчку, ја, Лаида, која је доскора имала на прагу читава јата љубавника, посвећујем ово огледало Афродити, јер нећу да себе гледам овакву каква сам, а онакву каква сам била јуче, не могу." За жене изгубити лепоту, значи као тврдици изгубити свој новац, или као војнику свој мач и славу, или грађанину свој углед. Има и много жена које су ружне, али им се диве људи ако су племените. Међутим, нису ипак тим утешене те несрећне жене, као што нису тиме задовољени ни ти добри људи. И Виктор Иго је отимао другима жене, али се никад није отимао за женску љубав, јер је био заљубљен у себе, и то сасвим онолико колико су други људи заљубљени у жену. Био је још велики број песника, чак и највећих, који су имали талента за песму, а нису имали талента за љубав; и ко зна колика је то била несрећа и за њих и за свет.