Blago cara Radovana: O ženi (Glava 13)

Žena je, ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji nijedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi. Sve drugo može biti slava, uspeh i satisfakcija, ali je žena jedino pijanstvo srca. Ni sve tamne strane ženina karaktera kao da ne postoje nego zato da bude osvetljen samo jedan njen deo, onaj u kojem ona najviše zrači, i koji je uvek božanstven. Nema nesreće čovekove koju žena nije u stanju ili da sasvim neutralizira, ili veoma ublaži. Veličina žene je u velikim momentima; u sitnim događajima je ona sitna. I sitna je samo u odnosu na svoj spol, koji je glavni uzrok svih nereda u njenom duhu uvek svežem, i u njenom srcu koje ima puno nežnosti, i onda kad nema puno plemenitosti. Budina žena je bila njegova energija. Kada su mnogi ljudi postajali gotovi brodolomnici i pogorelci, samo im je žena davala nove iluzije za život. Velike zvezde se vide samo u sutonu dana, a velike ljubavi samo u sutonu sreće. Nema veće radosti čovekove od one koju može da podeli sa jednom ženom. Nema za heroja nijednog pravog trijumfa ako ne može da svoj pobednički mač spusti pred noge žene koju voli. Nigde ni sujeta čovekova nije veća nego pred ženom. Nigde ni dobrota, ni viteštvo, ne mogu toliko biti stavljeni na iskušenje, koliko pred tim finim i nežnim i komplikovanim stvorenjem kakva je žena. I čovekova hrabrost i čovekov genije, nisu drugo nego dve brutalne sile prirode: njih čovekova savest mora najpre da oplemeni, kako ne bi okrenule na štetu drugih nego na slavu opštu. Ali ljubav za ženu rađa se već s početka puna plemenitosti, jer hoće da se žrtvuje i da usreći. Čovek veruje u ljubav, i kad nije nikad bio voljen; i zanosi se ljubavlju i onda kada ne voli ženu. Bilo je čak i velikih pesnika čija je ljubav u stvarnom životu bila sasvim drukčija, nego ideja koju su oni stvarno imali o ljubavi, pišući svoja dela. Engleski veliki pesnik Milton, koji je pevao samo raj i anđele, bio je ne samo rđav otac, nego i nesnosan muž; i zbog Miltonove brutalnosti je njegova žena morala da napusti njegovo ognjište. A on je ipak opevao svoju Evu istom visokom egzaltacijom kao Dante svoju Beatriču. Ima nesreća koje ne postoje za čoveka, ali postoje za ženu, kao i obratno. Najveća ženina nesreća, to je kad počne verovati da njena lepota propada. Ovo verovanje, na žalost, počinje vrlo rano, čak pre tridesete godine; i zato je potpuna sreća ženina vrlo kratkog veka. Strah da poružnja, dostiže vrhunac njenog očajanja, kakvo ljudi ne mogu ni zamisliti. Ova vrsta nesreće ne postoji za čoveka, zato što on s godinama ne poružnja, nego često postane čak i lepši. Osim toga, čovekova lepota nema u društvu i životu ono mesto koje ima lepota ženina. Čovek bi imao isto očajanje samo kad bi znao da s godinama propada njegova pamet, ali se i tu događa sasvim protivno, jer je čovek s godinama sve pametniji. Samo gubitak zdravlja ili časti, bile bi za čoveka dve nesreće nepopravljive zauvek, a sve drugo je odista samo u njegovim rukama. Ženino očajanje za izgubljenu lepotu, prevazilazi i njeno žaljenje za izgubljeno zdravlje, ili za svoje propalo ime. One bi volele biti i bolesne, i važiti za nečasne, i biti siromašne, nego važiti za ružne među ljudima, i, možda, još više među ženama. Ali je sreća što ženina lepota opada lagano i postupno, i što se žena toliko navikne na svoje lice, ogledajući se svaki dan u ogledalu, da i ne opazi ni kad istinski poružnja. Međutim, kad bi se žena oglednula u ogledalu samo svake pete godine, mnoge bi presvisle od bola. Ima divan starogrčki epigram jedne kurtizane: "Ja, čiji je drski smeh ispunjavao Grčku, ja, Laida, koja je doskora imala na pragu čitava jata ljubavnika, posvećujem ovo ogledalo Afroditi, jer neću da sebe gledam ovakvu kakva sam, a onakvu kakva sam bila juče, ne mogu." Za žene izgubiti lepotu, znači kao tvrdici izgubiti svoj novac, ili kao vojniku svoj mač i slavu, ili građaninu svoj ugled. Ima i mnogo žena koje su ružne, ali im se dive ljudi ako su plemenite. Međutim, nisu ipak tim utešene te nesrećne žene, kao što nisu time zadovoljeni ni ti dobri ljudi. I Viktor Igo je otimao drugima žene, ali se nikad nije otimao za žensku ljubav, jer je bio zaljubljen u sebe, i to sasvim onoliko koliko su drugi ljudi zaljubljeni u ženu. Bio je još veliki broj pesnika, čak i najvećih, koji su imali talenta za pesmu, a nisu imali talenta za ljubav; i ko zna kolika je to bila nesreća i za njih i za svet.