Бињиш бола
| Бињиш бола Писац: Алфред Розенцвајг |
Да ли памтиш, душо, ретке оне чари
суза̂ што су лопиле
у часовима устрепталих бдења
те млазевима горких усхићења
пла̏виле и топиле
све тегобе јаве, цео мутљаг ствари?
То су биле наше свечаности тајне,
чудне сатурналије,
кад празноваху патње и све туге
уз присне звуке утуљене фуге,
што их из провалије
срца слаху тихе харфе уздисајне...
Док очајања чилог гораху чираци
у дубини зенице,
прекаљајући печали самоће,
са себе ти си стресала злоће,
сурове каменице
које на те дању сручише „земљаци”.
Па, док су око тебе поноћна пространства
носталгије ницала,
и росила те седефима сете,
овидовљена жаром слутње свете,
ти си се дотицала
врхунаца цветних мртног величанства...
Све јаде своје сажев побожно, испољив
муке своје пламене
у јецајима смирене екстазе,
у благе ти си улазила фазе
зреле, зрачне намене,
у мистичних тамнина сјај о! неодољив...
Да л’ у твојој свести има каква трага
светлим надахнућима
што све лепоте црпаху из плача?
Ти, душо, никад ниси била јача
но у тим прегнућима,
настраним и нежним, пуним болних снага!
Некад тако своја, слободна свих веза,
ти си тада чистијом
суштином била цела проникнута,
у себе упив посвећења љута
с бујном Евхаристијом
суза̂, зачињених миром слатких језа...
Да ли памтиш, душо? Ти, што сад с кињиш
у штурости депресије,
где веје мраз, и мрак, и мук заливен,
и сваки плам је пепелом заптивен —
прибери се! Отреси је!
Обуци жарког бола стари блистав бињиш!
- Ненад Митров
Извор[уреди]
1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 2, стр. 126-127.
|