Binjiš bola
| Binjiš bola Pisac: Alfred Rozencvajg |
Da li pamtiš, dušo, retke one čari
suzâ što su lopile
u časovima ustreptalih bdenja
te mlazevima gorkih ushićenja
plȁvile i topile
sve tegobe jave, ceo mutljag stvari?
To su bile naše svečanosti tajne,
čudne saturnalije,
kad praznovahu patnje i sve tuge
uz prisne zvuke utuljene fuge,
što ih iz provalije
srca slahu tihe harfe uzdisajne...
Dok očajanja čilog gorahu čiraci
u dubini zenice,
prekaljajući pečali samoće,
sa sebe ti si stresala zloće,
surove kamenice
koje na te danju sručiše „zemljaci”.
Pa, dok su oko tebe ponoćna prostranstva
nostalgije nicala,
i rosila te sedefima sete,
ovidovljena žarom slutnje svete,
ti si se doticala
vrhunaca cvetnih mrtnog veličanstva...
Sve jade svoje sažev pobožno, ispoljiv
muke svoje plamene
u jecajima smirene ekstaze,
u blage ti si ulazila faze
zrele, zračne namene,
u mističnih tamnina sjaj o! neodoljiv...
Da l’ u tvojoj svesti ima kakva traga
svetlim nadahnućima
što sve lepote crpahu iz plača?
Ti, dušo, nikad nisi bila jača
no u tim pregnućima,
nastranim i nežnim, punim bolnih snaga!
Nekad tako svoja, slobodna svih veza,
ti si tada čistijom
suštinom bila cela proniknuta,
u sebe upiv posvećenja ljuta
s bujnom Evharistijom
suzâ, začinjenih mirom slatkih jeza...
Da li pamtiš, dušo? Ti, što sad s kinjiš
u šturosti depresije,
gde veje mraz, i mrak, i muk zaliven,
i svaki plam je pepelom zaptiven —
priberi se! Otresi je!
Obuci žarkog bola stari blistav binjiš!
- Nenad Mitrov
Izvor[uredi]
1928. Život i Rad. Godina 1, knj. 1, sveska 2, str. 126-127.
|