Битка на Кајмакчалану
Књигу пише Виљем цар германски,
у Берлину на престолу своме,
а посла је крвавом Балкану,
свом нећаку цару бугарскоме:
„Мој нећаче, Кобург Фердинанде, 5
чудно чудо моје слуге кажу!
Ја те кућих, а ти раскућаваш,
робље трпиш да кида синџире!
Из Берлина сву Европу тресем,
а ти трпиш шаку безкућника, 10
шаку Срба без крова и хране,
те ти царству темељ поткопава,
а мен' не да стати у Берлину!
Ако ти је понестало блага,
у мене су касе неисцрпне; 15
ако немаш од боја топова,
мој је Берлин цар страшнога суда,
моје топе громовима равне!
Ишти царе чега ти је драго,
немој моје име срамотити!" 20
Паде књига Кобургу у руке,
зле му боре на чело навукла,
обесношћу срце уздрмала,
па Виљему другу одговара:
„Цар Виљеме, од свијета главо, 25
запад гледај, за Балкан не питај,
док је мене на престолу моме
и док ми је војске и оружја,
неће робље распучит синџире!
Мирно спавај у Берлину твоме, 30
нека роба нек се ропцем дави,
што год дуже са више је мука,
већа ј' слава моме царовању!”
Још на књигу печат не ставио,
а задрма јека од Вардара, 35
облак паде на Маћедонију,
а кроз облак засикташе муње,
гром удари врх Кајмакчалана!
„'Вај Кобурже, круно царевини,
помоћ шаљи пропаде ти царство!" 40
Брже боље царе устануо,
брже боље сазва ђенерале,
брже боље силну силу спреми,
брже боље телале помами,
па сам оде у Маћедонију, 45
да на чело стане своје војске;
а навали сила изгнаника,
и навали сила мученика,
све закуца Србији на врата,
но су пуста тучем заливена 50
и челичном жицом опточена,
године их Кобург подизао;
залуд бити, све сила одбија,
неда Кобург Србљу у Србију,
неда сину у наручје мајци, 55
неда брату сестре угледати,
неда оцу ђеце загрлити!
Забрину се сва војска балканска,
забрину се Сарај ђенерале,
каква сила врашкога Кобурга? 60
Да све светске зауставља војске?
Па кад други мјесец настануо,
приспе војска војводе Путника,
окушана на много мејдана,
опробана на зла свакојака, 65
прекаљена патњом и мукама,
те кад ново јутро освануло,
нову собом срећу донијело,
навалише Дринци и Посавци,
Колубарци, Ваљевци, Тамнавци, 70
кидисаше Јадранци, Поцерци,
долећешц змаји са Топлице,
а дођоше вуци са Мораве,
соколови дошли са Вардара,
а приспеше чете добровољне, 75
под стег рода од зла добјежали!
Све се крену врху на планину,
кроз крв и смрт нову смрт посија,
преко једног стави друго гробље;
брат за брата у огањ улећо, 80
испод огња огањ се запали,
живи пламен сву зави планину,
љут је челик, ал' љући јунаци,
тврд је бедем, али срца тврђа!
Разораше земљу раоници, 85
зрна бију, покосише гране,
ал’ страхотни полет не престаде!
Друг другара свога не остави,
смрт језива живот не препаде!
Хрваше се од јутра до подне, 90
гром урлика, а смрт се церека!
А кад сунце дође на по неба,
крвник рину у прса крвника,
крв обоји пламене ножеве,
наста тама по Кајмакчалану! 95
Сукобише с’ Срби и Бугари,
једни друге смрћу дариваше!
Залуд сила без броја и краја,
залуд шанци у камен резани,
залуд ножи у Берлин ковани, 100
залуд топи, а залуд опкопи!
Бој не бије свијетло оружје,
већ бој бије срце у јунака!
Поклекнуше ноге под Бугаре,
те јунаци хваљеног Кобурга, 105
вјенац горе сташе остављати,
за њима се Срби натурише,
врхом горе стењем и загорјем;
све што стигли смрћом даривали!
Мало оде на дворе Кобурга, 110
лудо, кљасто, да му ђеци прича,
о јунаштву без страха и мане!
Пљесма вели к’о што јеси чуо,
о витештву Србинове војске
и злу дану на Кајмакчалану! 115
Кад је српска слава васкрснула,
а бугарска слава пропанула!
