Битка код Шапца 1914. год.

Извор: Викизворник


Битка код Шапца 1914. год.

На 'иљаду деветој стотини,
четрнаестом лету и години,
једно јутро тек зора заплави,
заљуше се таласи по Сави,
гура Сава ко да некуд бега, 5
ал' се не зна куда ни од чега;
Дунаво је у наручје прима,
па је пита оваким речима:
„Саво водо, моја сестро мила,
од шта си се сестро уплашила? 10
Саво водо, куда тако журиш?
Од шта бегаш, или кога јуриш?”
Ал’ му Сава збори речи ове:
„Чуј Дунаво, ове јаде нове,
јер код мене није брате лако, 15
на Шапцу се отворио пак'о!
Кроз тај пак’о непрестано јурим,
јер тек јутрос што зора заплави
скупише <се Маџари к'о мрави!
Наместише на Сави мостове, 20
превезоше велике топове;
пређе војска као лис' са горе,
па међ' собом овако говоре:
„Види Мачву, природне милине,
наша војска иде прека Дрине; 25
мину Шабац, оде на Лозницу,
да са орца скинемо грозницу!
Све ће бити у рукама нашим,
напред ступај ничег се не плаши!
Сваки Србин нек стоке потера, 30
да на Церу спреми се вечера."
Сву богату Мачву прегазише,
полиције своје преставише;
прегазише сву Мачву богату,
потераше сву стоку рогату! 35
Овце беле по читава стада,
многи народ од војске пострада!
'Вата Маџар те српске девојке,
па са ножем просеца им дојке;
кад јој тако створи тешке муке, 40
кроз дојке јој још провлачи руке,
и још купе децу по сокаку,
да их живе бацају у раку;
сламу баце на ту децу младу,
па их онда земљом затрпају; 45
неке кољу, неком деру кожу,
неке но'се на оштроме ножу!
Дете пишти као црв у кори,
па на ножу са душом се бори!
Старце, бабе кој' бегат не могу, 50
душу своју сад предају богу;
Маџари их 'ватају и кољу,
на стар народ извршују вољу!
Стоји рика мачванских волова,
стоји вика маџарских синова: 55
„Напред, напред, ни брига те није,
несме Србин с' нама да се бије!"
Тако њини официри зборе,
а Срби их гледају из горе.
Кад се Швабе примакоше близу, 60
а српскоме стрељачкоме низу,
онда Срби ватру окупише,
па редове прве саломише.
Каубица поче из Шушњара,
па сатире Швабу и Маџара. 65
Као снопље мртве Швабе леже,
а остали нагоше да беже.
Али Срби још и ово знаду,
да Швабама побећи не даду;
наместише француске топове, 70
порушише на Сави мостове.
Неки бега, неће да се преда,
али Сава утећи му неда.
Ко не преда своју живу главу,
Тај се мора 'давити у Саву! 75
Онда војска аустријска стаде,
све се живо Србину предаде!
Све топови са запрегом стоје,
не бегају, јер се смрти боје!
Тужан Шваба пролеваше сузе, 80
кад му Србин све топове узе.
„Доле Швабо, ми ћемо их вући,
с њимц ћемо вашу војску тући!"
Муниције стоје пуне каре,
с чим ће Србо да бије Маџаре 85
и још има и другога плена,
васдан не би поређ’о имена,
триста кола и триста јармова,
све пештанских најбољи’ волова,
а на њима најдужи’ рогоза. 90
Онда Срби робље поведоше,
у Ниш, Скопље, све их спроведоше.
Сунце јарко пустај зраке своје,
да погледаш те синове твоје,
ко погибе, а ко ли остаде! 95
Мачву равну крвљу обојише,
докле Срби Швабац повратише."
Тако прича ладна вода Сава,
зато ј' била мутна и крвава.
Саво водо, ти ми се не једи, 100
нису само код тебе нереди!

                     *

Сад је свуда рат у свету,
све се дигло на освету,
'оће Швабе да се бију,
дижу војску на Србију, 105
аа Немачка војску вуче,
'оће с нама да се туче,
Америка на њу с’ спрема,
па ни код ње мира нема;
Француска се некуд диже, 110
своју војску мобилише.
Подиже се сва Европа,
за неког се рака копа;
на све стране бој се бије,
на све стране крв се лије, 115
све на рачун Германије.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Татомир П. Вукановић: Српске народне епске песме, Народни музеј у Врању, Врање, 1972., стр. 312-315.