Bitka kod Šapca 1914. god.
Na 'iljadu devetoj stotini,
četrnaestom letu i godini,
jedno jutro tek zora zaplavi,
zaljuše se talasi po Savi,
gura Sava ko da nekud bega, 5
al' se ne zna kuda ni od čega;
Dunavo je u naručje prima,
pa je pita ovakim rečima:
„Savo vodo, moja sestro mila,
od šta si se sestro uplašila? 10
Savo vodo, kuda tako žuriš?
Od šta begaš, ili koga juriš?”
Al’ mu Sava zbori reči ove:
„Čuj Dunavo, ove jade nove,
jer kod mene nije brate lako, 15
na Šapcu se otvorio pak'o!
Kroz taj pak’o neprestano jurim,
jer tek jutros što zora zaplavi
skupiše <se Madžari k'o mravi!
Namestiše na Savi mostove, 20
prevezoše velike topove;
pređe vojska kao lis' sa gore,
pa međ' sobom ovako govore:
„Vidi Mačvu, prirodne miline,
naša vojska ide preka Drine; 25
minu Šabac, ode na Loznicu,
da sa orca skinemo groznicu!
Sve će biti u rukama našim,
napred stupaj ničeg se ne plaši!
Svaki Srbin nek stoke potera, 30
da na Ceru spremi se večera."
Svu bogatu Mačvu pregaziše,
policije svoje prestaviše;
pregaziše svu Mačvu bogatu,
poteraše svu stoku rogatu! 35
Ovce bele po čitava stada,
mnogi narod od vojske postrada!
'Vata Madžar te srpske devojke,
pa sa nožem proseca im dojke;
kad joj tako stvori teške muke, 40
kroz dojke joj još provlači ruke,
i još kupe decu po sokaku,
da ih žive bacaju u raku;
slamu bace na tu decu mladu,
pa ih onda zemljom zatrpaju; 45
neke kolju, nekom deru kožu,
neke no'se na oštrome nožu!
Dete pišti kao crv u kori,
pa na nožu sa dušom se bori!
Starce, babe koj' begat ne mogu, 50
dušu svoju sad predaju bogu;
Madžari ih 'vataju i kolju,
na star narod izvršuju volju!
Stoji rika mačvanskih volova,
stoji vika madžarskih sinova: 55
„Napred, napred, ni briga te nije,
nesme Srbin s' nama da se bije!"
Tako njini oficiri zbore,
a Srbi ih gledaju iz gore.
Kad se Švabe primakoše blizu, 60
a srpskome streljačkome nizu,
onda Srbi vatru okupiše,
pa redove prve salomiše.
Kaubica poče iz Šušnjara,
pa satire Švabu i Madžara. 65
Kao snoplje mrtve Švabe leže,
a ostali nagoše da beže.
Ali Srbi još i ovo znadu,
da Švabama pobeći ne dadu;
namestiše francuske topove, 70
porušiše na Savi mostove.
Neki bega, neće da se preda,
ali Sava uteći mu neda.
Ko ne preda svoju živu glavu,
Taj se mora 'daviti u Savu! 75
Onda vojska austrijska stade,
sve se živo Srbinu predade!
Sve topovi sa zapregom stoje,
ne begaju, jer se smrti boje!
Tužan Švaba prolevaše suze, 80
kad mu Srbin sve topove uze.
„Dole Švabo, mi ćemo ih vući,
s njimc ćemo vašu vojsku tući!"
Municije stoje pune kare,
s čim će Srbo da bije Madžare 85
i još ima i drugoga plena,
vasdan ne bi poređ’o imena,
trista kola i trista jarmova,
sve peštanskih najbolji’ volova,
a na njima najduži’ rogoza. 90
Onda Srbi roblje povedoše,
u Niš, Skoplje, sve ih sprovedoše.
Sunce jarko pustaj zrake svoje,
da pogledaš te sinove tvoje,
ko pogibe, a ko li ostade! 95
Mačvu ravnu krvlju obojiše,
dokle Srbi Švabac povratiše."
Tako priča ladna voda Sava,
zato j' bila mutna i krvava.
Savo vodo, ti mi se ne jedi, 100
nisu samo kod tebe neredi!
*
Sad je svuda rat u svetu,
sve se diglo na osvetu,
'oće Švabe da se biju,
dižu vojsku na Srbiju, 105
aa Nemačka vojsku vuče,
'oće s nama da se tuče,
Amerika na nju s’ sprema,
pa ni kod nje mira nema;
Francuska se nekud diže, 110
svoju vojsku mobiliše.
Podiže se sva Evropa,
za nekog se raka kopa;
na sve strane boj se bije,
na sve strane krv se lije, 115
sve na račun Germanije.
