Бејтуране, бог т’ убио гране,
Ти си мене мајци опањкао
Да сам с драгим ноћцу проспавала
У хас-башчи покрај јоргована,
Крај зерина и мави сумбула, 5
Покрај лала па до твојих грана,
Па се у сну на те наслонила,
Нејаку ти поломила гране.
Нисам, мајко, живота ми мога,
Нисам драгог ни очим’ видјела. 10
Лаже лала, тако ми имана,
И зерина, лијепога ми дина,
О сумбулу ни говорит' нећу,
Бејтурану и хоћу и нећу.
Бејтуран је трава чудновата, 15
Мало мири, плахо гране шири,
Па ми росно засјењује цв'јеће.
