Беспуће/I
| ◄ Садржај | ГЛАВА ДРУГА ► |
БЕСПУЋЕ
Госпођици О.С.
ГЛАВА ПРВА
Oбична и свакидања гунгула у кавани; људи који се мимоилазе и поздрављају; врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на послужавницима шоље и чаше воде; у вику наручивања и празно ударање кугла на билијару, мијеша се ватрено и гласно расправљање пензионараца о народним питањима, претрпано њемачким ријечима. Около, на својим сталним мјестима, стари гости каване, заваљени, заклоњени новинама које су прошаране празним, конфискованим ступцима; кадгод се, с једне стране, зачује кратка, ватрена ђачка свађа и утиша се; звекне која сабља и зазвекћу мамузе; од времена на вријеме, чује се с касе женски смијех, безбојан и вјечно једнак. И та сва граја још је више повећавала спарину у кавани, пуној дима који је правио маглицу, дизао се према стропу и гушио у грудима.
За столовима за играње, видјели се погнути људи; играло се с ватром и занимањем; с лупом падале карте по зеленој чоји; настајала тренутна тишина; са звеком падао који пут новац на земљу; и од времена на вријеме дизала се свађа.
Једно ђачко друштво очито се досађивало. Карте се лијено мијешале, немарно узимале, бројиле без занимања, погледи падали на друге столове; видјело се да сви једва чекају да се сврши партија која се бесконачно отегла. И сви, у један мах, са уздахом олакшавања, бацише карте, бришући марамама знојна лица па посиједаше око прозора.
Напољу, једно натуштено јунско поподне, са сунцем које се изгубило иза густих облака, али које је оставило у ваздуху топлину својих зрака, упијену у плочник и у земљу. Топао вјетар дигне покаткад дебелу прашину, завитла је у ваздух и с њом нагло пројури, у неколико махова, улицу; тресне вратима каване, задрма прозоре; негдје у сусједству тресну вјетар прозором и стакло се расу по плочнику; некоме вјетар понесе шешир. Тмасти облаци мијешају се немарно и смућено. У ваздуху нешто тешко што заражава чамом и малаксалошћу.
Њихови погледи пратили су крупне капље кише која је шкропила плочник, распрскавајући се, узимајући маха све јаче, пљуштећи, стварајући локве и поточиће који су кривудаво отјецали. Снажни млазеви разбијали се о прозор кроз који су они гледали, и циједили се низ стакло. Људи с уздигнутим јакама, и жене, прихватајући сукње, журили се, трчећи и тражећи заклона. У кавану јурну нагло једно мноштво људи, налазећи једва и с муком мјеста.
Гавре Ђаковић, мали, крупан, црн наслонио се, заваљен на канапе од црвене кадифе, с опруженим ногама, с палцима у џеповима од прслука, с изгубљеним очима на стропу, у збрканим сецесионистичким сликама које су тада ушле у моду. До њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један Сријемац, ситан, плав и кицош, с високом крагном, црвеним прслуком и вазда тијесним панталонама, шара једном оловчицом по мраморном столу, љутећи се што му киша поквари један красан састанак у Тушканцу. У њиховом друштву налазио се још један млад, штркљаст, голобрад ђак, вјероватно бруцош и на сваки начин један нов гост каване, који ношаше с уживањем цвикер и намјешташе га сваки час, огледајући се у великим огледалима уоколо, очито с допадањем.
Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. Узе Simplicissimus који је редовно читао. Није био расположен за читање и баци га на страну.
И коликогод се трудио да нађе разлог зашто је нерасположен, није га налазио. Није изгубио на картама, имао је пара, није се ни с ким посвађао, није се сјећао да му се десило нешто неугодно. Осећао је само у себи нешто сломљено, сатрвено, тјескобно; кад се то десило и зашто је дошло тако изненада, у једном тренутку, није знао. Тек завитлало се нешто у њему, заиграло, заболело га, стегло га, стресло га и тјерало га даље, даље отуда, из тога бљутавог живота у коме се гушио више од осам година.
И његове очи гледаху са запрепашћењем сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме, гдје сједају на своја мјеста, читају исте новине, и опет, у сталан час, крећу се, дижу и излазе. И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица, с картама, таковима у рукама, заваљених и без мисли; чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих протокола; утегнутих и намирисаних официра; сиједих и ћелавих пензионараца, запуштених, необријаних, зараслих у браде, с наочарима што падају ниско по носу, са својим свакидањим, лаганим навикама, који читаве сате читају новине и расправљају о политици сутра у раној шетњи око Цмрока у Тушканцу. И у томе свијету он је провео толико година, умирао, трунуо заједно с њима, живећи као и они. Познавао је те људе по одијелу, шеширима, навикама; њихови гласови долазили му гадни, њихове кретње одвратне, њихови погледи глупави. И он, за један тренутак, нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они тако мучно и напорно вуку, и лијено, оловно мртвило њихових душа. Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега.
Њега је гушио тај ваздух.
Чинило му се да ће да одахне кад угледа врлетне планине, с голим главицама на којима увече умире сунце; суре шуме са пропланцима на којима овце наличе на бијело камење што се креће; да отисне око низ поља, пуна боја, изрезана и испресијецана међама, пуна јечма што се жути, зоби што се зелени, ријетких, малих црвенкастих кукуруза, густих, сирово зелених конопаља, и шарених бара и кошаница. А жива свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се провлачи стијешњена и изубијана између стрмих, одсјечених литица које сијеку воду. И он осјети жељу да види оне високе, крупне, поцрњеле људе, да им стисне њихову тврду, жуљевиту руку, да угледа ситне кућице, са црном иструлом шимлом, малим прозорчићима, неједнако изрезаним у дрвету, високим праговима, отвореним вратима, кроз која се црвени дрхтава ватра на огњишту.
Гавре Ђаковић се диже, рукова се хладно с друговима и изиђе на улицу.
Улице су биле блатне и каљаве. Свијет је пажљиво прелазио с једне стране на другу, обилазећи локве воде и гомиле блата које се згртало; жене показивале доње сукње, упрскане блатом. Средином улице, правећи велике кораке, пролазили сељаци и сељакиње у бијело с кошарама на глави: сељакиње с тробојкама у коси, кратким кошуљама до кољена и бијелим чарапама; сељаци с малим шеширићима, налик на печурке, у тијесним капутима од бијеле чоје с гајтанима.
Облаци се размицали и цијепали. Помаљало се опрано, чисто плаветнило неба; сунце одсијевало у локвицама воде; осјећало се нешто безазлено, с много доброг, дјетињег осмјеха.
Он се журио кроз ту гомилу свијета, не марећи да опази икога, да се осврне за којом женом, да поздрави кога или да коме врати поздрав. Заустави га семинар који је пролазио Илицом, правећи вечерњу шетњу: дугачка поворка младих клерика сва црна; са широким шеширима који бацају сјенку на лице и праве га тамним; у уским мантијама, са црним појасима; већина са дугачким, испијеним, избријаним лицима, са наочарима, скидајући у један мах, лагано и дубоко, шешире, опазивши једног каноника, малог, забреклог у сало, с набубреним, руменим, чистим лицем, задовољног и спокојног, који се лагано мицао и пријатељски им климнуо главом. Они су пролазили ћутећи, лијено се провлачили улицама и уносили у свјеже предвечерје, пуно смијеха и младог живота, нешто мрачно и туробно, налик на спровод.
Посвршавао је брзо све послове: спремио мало ствари; рекао газдарици да иде на извјесно вријеме кући; брзо јавио да му се код куће спреми соба. И већ се спуштао сутон, са небом на западу још свјеже окрвављеним од сунца, кад се он лагано приближавао станици. Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам: „до сутра“ . Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.
У том часу забрујаше звона са катедрале Здраву Марију и проламаху ваздух својим пуним и широким звуком. Зачас се огласише звона с других цркава; несложно, гласови се сударали и разбијали; ситно и високо пиштала звона с једне капелице, надмашивала остала, губила се у брујању великих звона и плачно се поново истицала.
Он вечераше на станици и, ишчекујући воз, досађивао се, пушио и посматрао једно друштво официра који су гласно разговарали њемачки и грохотом се смијали, гледајући изазивачки жене које су пролазиле и правећи глупаве и дрске примједбе.
Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама. Њега се угодно дојмила лупњава возова и машина које су јуриле поред њега, уз нервозно трчкарање чиновника с фењерима, са мађарским узвицима и псовкама. Он се трудио да не мисли ништа. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу.
Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата. Он се попе у кола и стајаше на прозору.
Из чекаонице треће класе појури једно разнолико мноштво: сељаци и сељакиње, с кошарама и великим завежљајима, гурајући се, спотичући се, сударајући се да што прије ухвате мјесто; неколико војника натоварених телећацима који су их тиштали, с пушкама, са савијеним кабаницама преко груди, путујући на одређено мјесто; достојанствено се пењала у кола два жандарма, с бајонетима на пушкама, правећи некоме друштво. Помоли се гомила Личана, збркана, неспретна, шарена; једни још у гаћама и опанцима, с црвеним капицама на глави, вукући вреће својих ствари и дрвене мале сандуке; други, са великим шеширима, искривљених крила, у прљавим, широким, искрпљеним панталонама и тешким ципелама у којима нису знали да иду и које су лупале. Они су дизали галаму својим гласним разговором, вичући, дозивајући се, смијући се из свега гласа, понеки мало напити и загрљени, хитајући да сједну, сметени далеким путем на који се спремају, уносећи међу свијет добродушну и просту забуну, сметајући пролаз, бојећи се да не остану иза воза. Они су били пројурили читав перон и враћали се натраг, исто тако згужвани, смијешани, смућени, с истом грајом, довикивањем, једва дишући под теретом који су вукли, не могући да нађу свој воз, запиткивајући чиновнике, који су се на њих отресали мађарски. Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковића, заостао, хитајући да достигне остале, он га запита.
Докле идете?
— Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо. Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола. Са прозора му махну руком онај с којим је проговорио неколико ријечи. Гавре Ђаковић се силом осмјехну и махну руком.
Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових земљака. Воз се међутим уздрма и крену. Он се пружи, зари главу у кожни јастук и притисну руком очи, трудећи се да заспи.
Воз се љуљао, трескао и тутњао; кондуктер пролажаше, лупајући вратима, са фењером у руци. То једнолично лупетање навлачило му је дријем на очи, али му није дало да спава. Гавре Ђаковић тражио је силом сна да се одмори, да све заборави, да преспава овај познати пут гдје зна и имена станица и којим редом долазе и како изгледају. Све што му је полазило за руком, било је да пронађе неку врсту полудријемежа, измијешану са полусном, пуним страшних привиђења, трзајући се сваки час, намијештајући се и преврћући се. Вазда, кад је отварао очи, видио је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке, једног човјечуљка, мршавог и кржљавог, с малим, неуредним, накостријешеним брцима који су улазили у уста, са жутим лицем и ситним очима; шћућурен згурен, збијен уз дрво, непомичан, с великим рукама које држаше неспретно на кољенима, с једним големим завежљајем изнад своје главе, испод којега изгледаше још ситнији, јаднији, кржљавији, са својим преплашеним очима, бојећи се вјечно нечега. И кадгод је Гавре Ђаковић дизао очи, видио је њега, вазда једнаког, с истим држањем, истим преплашеним очима, испод истог големог завежљаја.
Кроз отворен прозор ударао је вјетар и уносио оштар ноћни ваздух; машина сипала кишу варница које су се гасиле; бјеласале се ријеке, с ломљавом се прелазили мостови; заустављали се на станицама, са ситним и звецкавим куцањем звонаца, с једноличним трчкарањем чиновника који машу фењерима, с увијек истим узвицима. Машина избацивала снажно и дахтаво пару, у пуним, густим и дебелим душцима и воз се поново кретао у таму, у непознату даљину, пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко мртвих предјела, кроз једну вазда исту ноћ, као да тражи пута кога нема.
Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало. Он је већ толико пута, и нехотице, прочитао натписе у колима и знао их готово на памет; неке фразе, грозне и сакате, урезале му се у памет и непрестано се понављале, мучећи, прогонећи, кињећи. О чему год почимаше да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека, штампана једним неспретним и здепастим словима. Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе. Пред освит, он осјети још већи умор, очни капци бијаху му тешки и запаљени, дуван му није пријао, уста му бијаху горка, и оловна малаксалост умртвљаваше му цијело тијело.
Ноћ је блиједила, звијезде се трнуле, помаљале се телеграфске жице, нејасно дрвеће пролијетало поред воза; поља добиваху помало боје, али још бијаху једнолика, непомична и непробуђена.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вељко Милићевић, умро 1929, пре 95 година.
|