Белила Мара дарове,
Низ бистру воду, на море.
Утопи прстен у море.
Мара је млада пловила
И грозне слузе ронила, 5
И љуто себе проклела:
— Еј пусти моји дарови,
Коме ће бели остати,
Ел’ моме тати, ил’ брату,
Ел’ мојој лудој маћији, 10
Што мене често кунеше:
"Не стекла, Маро, срећицу!“
Народне песме из лесковачке области, Српска академија наука и уметности, Београд, 1990., сакупио Драгутин М. Ђорђевић, приредио Момчило Златановић., стр. 56.
