Belila Mara darove,
Niz bistru vodu, na more.
Utopi prsten u more.
Mara je mlada plovila
I grozne sluze ronila, 5
I ljuto sebe proklela:
— Ej pusti moji darovi,
Kome će beli ostati,
El’ mome tati, il’ bratu,
El’ mojoj ludoj maćiji, 10
Što mene često kuneše:
"Ne stekla, Maro, srećicu!“
Narodne pesme iz leskovačke oblasti, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1990., sakupio Dragutin M. Đorđević, priredio Momčilo Zlatanović., str. 56.
