Бег Али-бег ићиндију клања,
сив му соко на серџаду пада.
Нема када ни селама дати,
већ он пита сивога сокола:
— Јеси л’ скоро под Лозницом био? 5
Је л' и сада под Лозницом војска?
Бијеле л’ се бијели чадори?
Вијају л’ се свилени бајраци?
Сијају л' се токе Сијерчића?
Играју ли ати Атлагића? 10
Говори му соко тица сива:
— С Лознице сам скоро одлетио,
под њоме је силовита војска,
бијеле се бијели чадори,
вијају се свилени бајраци, 15
играју се ати Атлагића
и парипи Атлибеговића.
Већ да теби један хабер кажем!
Пушка пуче из каурске војске
тер погоди Сијерчића Мују, 20
међу пуца, гдје му срце куца!
Мујо паде у зелену траву,
Мујо паде, а ђогат остаде.
Зове Мујо све своје јаране:
— Не дајте ми ђога у кауре, 25
скин’те с мене зелену доламу
па је нос’те мојој старој мајци,
јер кад види зелену доламу,
ко да види свога сина Мују.
У долами ведро огледало, 30
подајте га мојој вјерној љуби,
нек с’ огледа, мене не погледа,
Мујо јој се млађан оженио
црном земљом и зеленом травом!
Кад то чуо беже Али-беже, 35
од жалости на серџаду паде,
како паде, богу душу даде.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 519-520.
