Бего проси у хаге девојку,
бег ју проси, хага му не дава,
па је бегу врло мука дошло;
кад је бело јутро освануло,
рано рани бего Али-бего, 5
те он узе коња и сокола
и отиде хаге на дворове,
коња врза за жуту неранџу
а сокола за ружу црвену,
па ми шета хаге проз дворове; 10
угледа га Асан-хагиница,
па је хаге своме говорила:
„Што но Туре прос дворове шета?"
Кад га виде хага Асан-хага,
па се скиде от високи чардак, 15
па говори бегу Асан-хага:
„Што ми шеташ прос беле дворове?"
Одговара бего Али-бего:
„Ја сам чуо и људи ми кажу
да т изника ен стручац босилжа, 20
да је тебе голем пораснаја,
пораснаја и ти расцветаја,
расцветаја и ти разгранаја,
он мирише, свак га бегендише;
молим ти се: поклони га мене". 25
Туј се хага грохотом смејао:
„Хајд одатле од курве копиле,
од ђаурке где је Туре било!
Ну мудро искаш, треба да ти давам:
бери свате, хајде по девојку, 30
у недељу која прва дође!"[1]
