Беговић Омер и Анђуша војводина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Беговић Омер и Анђуша војводина

0001 Кулу гради Беговић Омере
0002 Невесињу на свом мемлећету,
0003 Кршну, кажу, кулу саградио
0004 Да је таке надалеко нема.
0005 Потрошио силновито благо
0006 Око куле и око авлије,
0007 Око вратах и око подрумах,
0008 На авлији табле на ћошкове,
0009 А по таблам’ коце јасенове
0010 Да их влашким накити главама.
0011 Јошт је Омер, кажу, саградио
0012 Ту проклету подземну тамницу ─
0013 У ширину дванаест лаката,
0014 У дубину бројем без есапа.
0015 Кад сагради кулу и тамницу,
0016 Тамницу је пусту напунио,
0017 У њу меће дванаест Брђана
0018 И пред њима Војина војводу.
0019 У Војина сив соко на руци;
0020 Пита њега Омер Челебија:
0021 „Ој, Богу ти, Војине војвода,
0022 Коме раниш на руци сокола,
0023 Ал’ га раниш мајци ал’ сестрици,
0024 Ал’ љубовци дилбер-Анђелији?”
0025 Вели њему Војине војвода:
0026 „Кад ме питаш, право да ти кажем ─
0027 Не раним га мајци ни сестрици,
0028 Нити љуби дилбер-Анђелији,
0029 Него да се шњиме разговарам
0030 У тамници од невоље љуте.”
0031 Вели њему Омер-Беговићу:
0032 „О, Бога ти, Војине војводо,
0033 Би л’ се, болан, мог’о откупити
0034 Да не трунеш у мојој тамници?” ─
0035 „Оћу, Омер, оћу и за Бога,
0036 Тражи блага колико ти драго,
0037 Од оца ми доста остануло ─
0038 Да откупим себе и дружину,
0039 Претекло би нешто у сандуку!”
0040 Вели њему Омер Челебија:
0041 „О, Војине, несретњи војвода,
0042 Нећу за те гроша ни дуката,
0043 Ни никаква другога откупа,
0044 Веће оћу до три добра твоја,
0045 Које нема у седам краљева
0046 Ни осмога цар’ Отамновића ─
0047 Прво добро крилата Лабуда,
0048 Што га јашеш, ђидо, у сватове
0049 И у цркви на Васкрсеније;
0050 Друго добро оковану ђорду,
0051 Те сијече потков на коњицу,
0052 А камоли на јунака месо;
0053 Треће добро љубу Анђелију,
0054 Те је љубиш и свецом и петком,
0055 Кад не љубиш, она тебе љуби!”
0056 Кад то зачу Војине војвода,
0057 Он Омару ’вако проговара:
0058 „Чуј ме добро, Омер-Беговићу,
0059 Ево тебе крилата Лабуда,
0060 И ево ти оковане ђорде,
0061 Обоје ми од баба остало,
0062 Али не дам моје Анђелије,
0063 Сам сам јунак Анђу изабрао,
0064 Би ми тако од Бога суђено,
0065 Не дам Анђу за живота мога
0066 Ни, Омере, рад’ образа мога,
0067 Знат ми овђе до смрти чамити!”
0068 Ал’ да видиш Омер-Беговића,
0069 Разљути се љуто и опако
0070 Те војводи тако проговара:
0071 „Курво влашче, Војине војвода,
0072 Ту ћеш твојекости оставити!”
0073 То изрече те оде на кулу,
0074 На војводу муке ударио ─
0075 Привеза га зиду при диреку,
0076 А на ноге тешке букагије,
0077 Људи кажу од стотине ока,
0078 Морио га и глађу и жеђу.
0079 Жалило га дванаест сужања,
0080 Те војводи дружба бесједила:
0081 „О, војвода, наш несретњи друже,
0082 Када даваш крилата Лабуда,
0083 И кад даваш оковану ђорду,
0084 Придај њему и жалосну љубу,
0085 Ти ћеш лако другу добавити! ”
0086 Оће Војин да дружби угоди,
0087 Па говори својој дружиници:
0088 „Ви зовите Омер-Беговића
0089 Нека мене поприпушти руке
0090 И донесе дивит и артије,
0091 Да ја пишем остаралој мајци
0092 Да опреми до три добра моја ─
0093 Волим главу но седам краљевства!”
0094 То су сужњи једва дочекали,
0095 Завикаше са дна од тамнице:
0096 „О, Омере, Невесиња главо,
0097 Ти донеси дивит и артију
0098 Те војводи поприпушти руке,
0099 Да он пише својој старој мајци
0100 Да ти шиље што си заискао!”
0101 Омер чуо, одма дотрчао,
0102 Ево ти га кули низ чардаке,
0103 Носи Омер црна мурећефа
0104 И артије по којој се шара,
0105 Па отвара проклету тамницу
0106 И војводи ослободи руке,
0107 Откова му тешке букагије.
0108 Стаде Војин књигу састављати ─
0109 Не пише је по вољи Омера,
0110 Но овако јунак мајци пише:
0111 „Мајко моја, чуј ме и почуј ме,
0112 Ево сам ти мука допануо
0113 У несретњој дубокој тамници,
0114 У тамници Омер-Беговића,
0115 Удрио је на мене откупе ─
0116 Под пусатом крилата Лабуда
0117 И очину ђорду оковану!
0118 Ја бих дао, моја мила мајко,
0119 Беговићу и коња и ђорду,
0120 Али Турчин неће ни да гледа
0121 Ни никаква другога откупа
0122 Него Анђу моју вјерну љубу,
0123 А ја мајко не дам Анђелије ─
0124 Волим ође скапат’ у тамници,
0125 Како ми је Омер запретио,
0126 Него дати моје Анђелије,
0127 Нећу губит’ и образ и душу!
0128 Него, мајко, немој ми се надат’,
0129 А ти, Анђо, срце из њедара,
0130 Удаји се, у ме не уздај се,
0131 Од мене ти по сто пута просто,
0132 А продај ми коња и оружје,
0133 Подај нани нек’ се љебом рани,
0134 А кад умре остарала нана,
0135 Продај, Анђо, куле и читлуке
0136 И раздаји по манастирима,
0137 Нек’ се поју свете детурђије
0138 Све за душу моји родитеља
0139 И пред мојом док ја к њима пођем!”
0140 Кад је таку књигу нашарао,
0141 Он је даде Омер-Беговићу:
0142 „Држ’, Омере, књигу и аманет,
0143 Одашљи је у Брдима мајци,
0144 Нек’ час прије одашље откупе
0145 Да не гњијем у твојој тамници!”
0146 Хитро Омер књигу прифатио
0147 А весело улеће у кули,
0148 Мисли Омер да ће доћ’ откупи,
0149 Тако мисли, ал’ Бога не моли,
0150 А чућете, неће ако Бог да!
0151 Па дозива рада измећара:
0152 „Ајде, Раде, у Брда камена,
0153 Носи књигу Војиновој мајци!”
0154 У млађега поговора нема,
0155 Оде момче гором и планином,
0156 По акшаму у Брда сљегао
0157 Ка бијелој војводиној кули,
0158 Плахо куца алком на вратима.
0159 Завикаше из авлије слуге:
0160 „Ко то куца ноћас на вратима?”
0161 Отворише од авлије врата,
0162 Кад знадоше, тад га и пуштише.
0163 Када Раде на кули изиђе,
0164 Поклони се војводиној мајци
0165 Те јој тури књигу на кољено.
0166 Стара мајка књигу распучила,
0167 Књигу учи, грозне сузе лије.
0168 Код је Анђа везак везијаше,
0169 А уз везак Војина прип’јева,
0170 Па запита своју свекрвицу:
0171 „Свекрвице, по Богу мајчице,
0172 Нерођена као и рођена,
0173 Оклен те је књига допанула,
0174 Те је тако врло жалостива?”
0175 Мајка снахи све по реду каже:
0176 „Ова књига мог Војина сина,
0177 Љутије је мука допануо
0178 У тамници Омер-Беговића,
0179 Па му Омер до три добра тражи
0180 За откупе из клете тамнице ─
0181 Прво добро крилата Лабуда,
0182 Друго добро оковану ђорду,
0183 Треће добро тебе, мила снахо!
0184 Пак Војине до два прва дава,
0185 Али тебе неће никојако,
0186 Него воли скапат’ у тамници.
0187 Јошт ми, снајо, у књиги говори ─
0188 Стара мајко, да ми се не надаш,
0189 А ти, Анђо, да се преудаваш!”
0190 Кад то чула дилбер-Анђелија,
0191 Ђерђефом је о тле ударила,
0192 Те ђерђефу ноге подломила,
0193 А везено платно истргала;
0194 Па отиде у шикли одају
0195 Те узима сјајно огледало,
0196 Свуче себе женско одијело,
0197 А обуче рухо сарајлинско;
0198 Русу косу кида на делинску,
0199 А подбрива перчин челебински;
0200 Обуче се што мога наљеше,
0201 Рекао би и заклео би се
0202 Никад оно женска глава није
0203 Него да је цареви делија;
0204 О бедрици опасала ђорду.
0205 А слуге јој изведоше Лаба
0206 Оседлана и отимарена,
0207 На Лабуду удрила пусата ─
0208 Седло с мора, фузду из Млетака,
0209 Покрила га чохом до копита,
0210 А по чохи пули-рисовину,
0211 Окићену златнијем китама.
0212 Лабуду се на рамена баци,
0213 А с рамена седлу на сриједи,
0214 Па на седлу ноге прекрстила,
0215 У скуту јој седефли-тамбура,
0216 Ситно куца, танко попијева.
0217 Све је поље здраво прегазила,
0218 Фатила се зелене планине,
0219 И планину здраво прекасала.
0220 Кад бијаше близу пусте куле,
0221 Близу куле Омер-Челебије,
0222 Опет ситно куца уз тамбуру,
0223 Уз тамбуру танко попијева:
0224 „Тешко ноћас оном домаћину
0225 У кога ћу на конаку бити!
0226 Искаћу му што у двору нема ─
0227 Искаћу му вина из Видина,
0228 И ракије из Демир-капије,
0229 И овнова меса преводника,
0230 Ђаконије сваке из Мисира,
0231 Коњу јечма из равна Мелечма,
0232 И сијена из равна Сријема
0233 А шенице изнад Ђаковице!”
0234 То ми слуша Омер-Челебија,
0235 Те казује својој старој мајци:
0236 „Ев’ одовуд силнога делије,
0237 Он не јаше ка што јашу људи,
0238 Но на коњу ноге прекрстио,
0239 На крило му седефли-тамбура,
0240 Уз тамбуру танко попијева ─
0241 Како ми је чути и виђети,
0242 Оно ти је цареви делија!”
0243 У ријечи у којој бијаху
0244 У то дође силени делија,
0245 У авлију угони Лабуда
0246 Без изума и без ожђелдије,
0247 С коња скочи на зелену траву
0248 Као соко са гране на грану,
0249 Па преметну дизген про јабуке,
0250 Сам се Лабуд по авлији шета.
0251 Па излеће кули на чардаке,
0252 Те по турски селамалећ виче.
0253 Њему Омер селам прифатио:
0254 „Добро дош’о, царева делијо!”
0255 Уведе га у шикли-одају,
0256 Те му чини дову и поштење,
0257 А приносе каву и ракију,
0258 Принијеше чибук ћилимбара.
0259 Пије Анђа каву и ракију,
0260 Про чибука ријеч проговара:
0261 „Чујеш мене, Омер-Беговићу,
0262 Набави ми вина из Видина,
0263 И ракије из Демир-капије,
0264 И овнова меса дебелога,
0265 Из Мисира сваке ђаконије,
0266 Коњу јечма из равна Мелечма,
0267 И сијена из равна Сријема
0268 И шенице изнад Ђаковице!” ─
0269 „Оћу!“ ─ рече Омер-Беговићу.
0270 Приправише те ми вечераше
0271 И поспаше госпоцкој одаји.
0272 Кад ујутро био дан освану, ─
0273 Зове Анђа Омер-Челебију:
0274 „О, Омере, море, Беговићу,
0275 Селам ти је цара честитога,
0276 А уз селам царска заповијед
0277 Да му спремиш стојну Цариграду
0278 Силно влашче војводу Војина
0279 И његове дванаест ајдука
0280 Свезаније наопако рука,
0281 Примиче се веће Бајрам светац,
0282 Оће царе свије објесити,
0283 Нек’ сеире млади Стамбојлије,
0284 Кад узвисе власи о конопцу.
0285 Пратиоца нећу ни једнога,
0286 Него Бога и мене једнога!
0287 Него дај ми кључе од тамнице
0288 И дај мени тринаест конопа,
0289 Ја ћу везат’ војводу Војина,
0290 А ти вежи дванаест ајдука!”
0291 Омер слуша, не рече ријечи,
0292 Но се клања царевој делији,
0293 Пак одоше на тавничка врата,
0294 Повезаше како урочише.
0295 С Омером се Анђа алалила,
0296 Па окрочи крилата Лабуда
0297 И прифати седефли тамбуру.
0298 Пред њом иду тринаест Србаља,
0299 Миле овце Анђе чобанице,
0300 Гонила их пољем и ћенаром.
0301 Док су дошли у гору зелену,
0302 Пита Анђа свога господара:
0303 „Обазри се, Војине војвода,
0304 Те погледај би л’ мог’о познати
0305 Ишта твога на ме ил’ пода ме!”
0306 Обрну се војвода Војине:
0307 „Познам”, рече, „мојега Лабуда!”
0308 Па он проли сузе од очију.
0309 Јошт га пита са коња Анђуша:
0310 „Би л’ могао јошт штогођ познати?”
0311 Обрну се војвода Војине:
0312 „Познам”, рече, „сабљу о појасу!”
0313 Па уздахну као да рис рикну.
0314 Рече Војин на коњу Анђуши:
0315 „Богом брате, цареви делија,
0316 Откуда ти мој крилат-Лабуде
0317 Иоткуда ђорда окована,
0318 Која ми је од баба остала ─
0319 Ал’ си коња за новце купио,
0320 Коња мога и ковану ђорду,
0321 Ал’ ти жена у мираз донела?”
0322 Вели њему љуба Анђелија:
0323 „Обоје сам за паре купио!”
0324 Кад су били мало понапријед,
0325 Ражали се китној Анђелији,
0326 Проли сузе низ бијело лице,
0327 Па говори своме господару:
0328 „Господару, Војине војвода,
0329 Ја нијесам царева делија,
0330 Него твоја љуба Анђелија!”
0331 Па до њега коња нагонила,
0332 С коња скаче, у руке га љуби,
0333 Војин Анђу међу очи црне:
0334 „Благо мене јутрос и довијек!
0335 А ти ли си, моја вјерна љубо,
0336 Ти ли, Анђо, срце из њедара,
0337 Ти ли, Анђо, јуначко кољено?”
0338 Па сједоше оба на Лабуда.
0339 Кад сублизу свога двора били,
0340 Запјевала млада Анђелија:
0341 „Весели се наша мила мајко,
0342 Ево тебе свог Војина сина!”
0343 Кад старица р’јечи саслушала,
0344 Истрчала низ бијелу кулу,
0345 У сусрету сину одлазила,
0346 Љуби сина и љуби снашицу,
0347 Кроз сузе им благослове дава;
0348 Од радости паде на земљицу,
0349 Жива паде, више не устаде.
0350 Еј, старице, покојна ти душа,
0351 А, снашице, дуго живовала,
0352 Јунаштво се твоје помиљало
0353 Докле било гусал’ и појача!
0354 То је било када се чинило,
0355 Ми велимо да се веселимо!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.