Бајо Пивљанин и паша од Загорја

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Бајо Пивљанин и паша од Загорја

Подиже се паша са Загорја,
Па он дође Гацку пољу равну
И ту бијел шатор разапео,
У широку пољу Гатачкоме,
Да он купи цареву мирију.
Стаде купит' цареву мирију,
Око себе позива кнезове.
Сви кнезови њему долазише,
Доносе му цареву мирију,
Доносе му велике пешћеше,
Све печене јањце доносаху
И велике груде и колаче;
Сви кнезови њему долазаху,
Но му нема најбољега кнеза,
Од малена села Вратковића,
Нема кнеза Жарковић Мијајла.
Кад кнезови паши долазили
И лијепо пашу дочекали,
То се паши добро допануло:
"Баш аферим, гатачки кнежеви,
Кад сте мене вако дочекали,
Припремили цареву мирију
И пешћеше мене донијели.
Имате ли у вашем племену,
Да ми дате лијепу ђевојку,
Ја рад бих се био оженити!"
Сви кнежеви тако умукнуше,
Докле рече Зимоњићу кнеже:
"Ми немамо за тебе ђевојку,
Да би била пашиница млада,
Него има лијепа ђевојка,
У малено село Вратковића,
А у кнеза Жарковић Мијајла,
У њег' има лијепа ђевојка,
Би за тебе пашо требовала,
Но Мијајла јоште ође нема,
Нити ти је јоште долазио!"
Чим зачуо паша са Загорја,
Одмах паша упути кавазе:
"Брже ајте селу Вратковића,
Довед'те ми Жарковић Мијајла!"
А кавази на ноге скочише,
Па дебеле коње прихватише,
На готове коње усједоше,
Па одоше селу Вратковића,
Турци вичу са добријех коња:
"Јеси л' дома Жарковићу кнеже?"
Кнез с’ помоли на прозор од куле,
Кад угледа дванајест каваза:
"Ја сам овђе на бијелу кулу,
Него Турци коње осједите!"
Турци коње добре осједоше,
Па ето их на бијелу кулу
У одају Жарковић Мијајла,
Донесе им пиво и ракију,
Те Турцима послужио кнеже.
А завика дванајест каваза:
"Ај се спреми Жарковићу кнеже,
Е је дошо паша са Загорја,
Широкоме пољу Гатачкоме,
Ево има већ неђеља дана,
Сви кнезови њему долазили,
Донијели цареву мирију,
Брже кнеже понеси мирију!"
Одмах кнеже на ноге скочио
И на слуге вику учинио,
Те му добро коња опремише,
Па понио у бисаге благо
И за пашу спремио пешћеше,
Он понесе печене јагањце
И бијеле груде и колаче,
Па отале коње посједоше
И одоше пољу Гатачкоме
И дођоше паши под шаторе
И дебеле коње осједоше,-
Ето кнеза паши под шатора,
Пред пашу се смјерно поклонио
И десну му руку пољубио.
"Ђе си влаше, Жарковићу кнеже,
Сви кнежеви гатачки дођоше,
А ти си се море задоцнио,
Цареву ми не носиш мирију,
Нити мене доносиш пешћеше?
Јеси ли ми донио мирију
И за мене пешћеш и колаче?"
"Јесам пашо, драги господаре,
Ја нијесам прије мог'о доћи,
Док не скупих од раје мирију,
Зато сам се пашо задоцнио!"
Пружи паши цареву мирију
И донесе пешћеш и колаче.
"Е де кнеже Жарковић Мијајло,
Ви сте мене добро дочекали,
Мирију ми царску покупили
И пешћеше мене донијели,
Лијепо сте мене дочекали,
Него кнеже Жарковић Мијајло,
Ја сам чуо, а људи ми кажу,
Да ти имаш ћерку на удају,
Да је такве у другога нема;
Кад сте мене 'вако дочекали,
Да ви мене млада ожените,
Да будемо главни пријатељи,
Дај ми ћерку за вјерену љубу,
Да ти Ружа буде пашиница!"
"Прођ' се пашо, драги господару,
Ја не имам за тебе ђевојку,
У мене је лијепа ђевојка,
Не умије носа обрисати,
А камоли бити пашиница!"
"Чујеш мене Жарковићу кнеже,
Ајде иди на бијелу кулу,
Па доведи Ружицу ђевојку,
Да ја видим лијепу ђевојку!"
Пошто јадна салетио кнеза,
Те видио друга бит' не море:
"Дај се прођи, пашо господаре,
Моја цура јесте испрошена,
За сокола Пивљанина Баја,
Из крваве Пиве поточљиве!"
Онда њему паша проговара:
"Ајд' доведи лијепу ђевојку,
Ја ћу с Бајом лако удесити,
Ја ћу Баја овђе добавити,
Нек' обере лијепа ђевојка,
Ако воли Пивљанина Баја,
Ето јој га и сретно јој било,
Ак' у њега узме обиљежје!"
Пошто му се друга не могаше,
Он узјаха својега дорина,
Невесело оде своме двору
И ту нађе своју вјерну љубу
И Ружицу лијепу ђевојку,
Све им кнеже по истини каже:
"Шћери моја, Ружице ђевојко,
Ај се спреми на бијелу кулу,
Да идемо Гацку пољу равном,
Тебе паша тражи од Загорја,
Шћери моја за вјерену љубу,
Да добави Пивљанина Баја,
Па да проспу бурме и прстење,
Да обереш кога тебе драго;
Но се немој ћерко преварити,
Да те љута не уједе гуја,
Да ти узмеш паши обиљежје,
Но ти узми Бајово прстење,
Ај се спреми на бијелу кулу!"
Ту ђевојка опреми се дивно,
Па дебеле коње посједоше,
Па одоше Гацку пољу равну.
Кад дођоше пашину шатору
И с добријех коња осједоше,
Под шатора паши уљегоше,
Кад ту паша сједи под шатором,
Поред њега Пивљанине Бајо,
Ту пашину руку пољубише,
Кад пашину руку пољубише,
Они дворе пашу под шатором,
А кад паша очи исколачи
И ђевојци очи сагледао,
Ђевојка се њему допанула,
Да је згодна к'о бијела вила,
Да би могла бити пашиница.
Онда паша стаде говорити:
"Чујеш мене, лијепа ђевојко,
Ево тебе двије ђувегије,
Па обирај кога тебе драго,
Вољ' ти узми Пивљанина Баја,
Ал' силнога пашу са Загорја!"
Па се маши у џепове руком,
Па извади стотину дуката,
Па преда се баца на серџаду:
"Ево цуро мога обиљежја,
Дај ти Влаше твоје обиљежје!"
А кад чуо Пивљанине Бајо,
Он се маши у џепове руком,
Па извади од међеда шапу,
Па пред пашу тури на серџаду:
"Ето цуро мога обиљежја,
Вољ' ти узми од међеда шапу,
Во' ти узми стотииу дуката,
Бирај цуро ког’ је тебе драго!"
А кад виђе лијепа ђевојка,
Превари се уједе је гуја,
Не шће узет' од међеда шапу,
Него прими стотину дуката.
А кад виђе паша са Загорја,
То је њему врло мило било:
"Баш аферим лијепа ђевојко,
Узећу те за вјерену љубу,
Ти ћеш бити млада пашиница
И у овој земљи госпојица,
Вољећу те лијепог ми дина!"
Па ђевојку прихвати за руку,
Па је сједе на десно кољено,
Пољуби је у бијело лице,
А то гледа Пивљанине Бајо,-
Скочи Бајо од земље на ноге,
Па ђевојци тио проговара:
"О Ружица, шинула те гуја,
Камо моје обиљежје прво,
О ђевојко, тридесет дуката,
Што су тебе моја браћа дала;
Врати мене тридесет дуката,
Ето тебе паша са Загорја!"
А да видиш лијепе ђевојке,
Тури руку у џепове млада,
Па извади тридесет дуката,
Па их пружи Пивљанину Бају.
А да видиш Пивљанина Баја,
Он не прима тридесет дуката,
Но ђевојку дохвати за руку,
Десном руком извади анџара,
Па с анџаром цуру ударио,
До рамена осјече јој руку,
Па јој руку баци у лијево:
"Ето тебе лијепа ђевојко,
Грли сада пашу са Загорја!"
И побјеже шатору на врата
И побјеже пољем зеленијем.
А кад паша виђе од Загорја,
Шта учини Бајо Пивљанине,
Па завика из грла бијела:
"Држте Турци, срамота вас била,
Ухватите силна каурина,
Довед' те га мене до шатора,
Да му русу посијечем главу!"
Али бјежи Бајо Пивљанине,
Бјежи Бајо пољем зеленијем.
Но га једно Туре уочило,
На ђогину коњу од мегдана,
По имену делибаша Ибро,
Па је пољем Баја поћерао,
А за њиме тридесет делија,
Гоне Баја пољем зеленијем,
Бјежи Бајо преко поља равна.
Ниђе њега стићи не могаху,
Док све поље Бајо прегазио
И прими се крила и планина
И Сомине високе планине,
У Сомину Бајо загазио,
Ал' га ниђе не остављу Турци.
И прегази Соману планину,
Па он дође на Утес планину,
Ал' га ниђе не остављу Турци,
Све га гони делибаша Ибро.
Но Бајове ноге малаксале,
А Туре га већ пристигло било,-
Пошто виђе Бајо Пивљанине,
Да ће њега Турчин достигнути
И русу му главу погубити,
Паде Бајо поред друма пута
И он паде за студен камена
И ту чека делибашу Ибра,
На њ'га Туре загон учинило,
С оштром ћордом у бијеле руке,
Да Бајову посијече главу.
Бајо трже једну пушку малу,
Те он гађа силну потурицу,
Па је Бају срећа донијела,
Те га мала пушка послушала,
Те Турчина добро погодила,
У повије међу очи двије,
Клону Туре низ коња ђогина,
Жив се наже, земљи паде мртав,-
Скочи Бајо иза студен кама
Извади му оштру посјеклицу
И русу му посијече главу,
И Иброва ухвати ђогина,
Па готова посједе ђогина,
Па у Турке јуриш учинио,
Те је натраг Турке поврнуо
И сијече низ Утес планину,
Наћера их и сијече главе,
Ишћера их Сомини планини,
Како кога Бајо достизаше,
Све их тако сабљом с'јецијаше,
Све их гони Сомином планином,
Низ Сомину високу планину,
Ђавољега не остави жива,
Што му русу не иосјече главу.
Само једно Туре побјегнуло,
Бјеше оно хитро на ногама,
Ма ни њега не ћаше пуштати,
Но га не шће Бајо ни гонити,
Но га пушћа Бајо Пивљанине,
Нека иде паши од Загорја,
Да му каже како им је било.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска II, стр. 648-656.