Бајо Пивљанин и Китоњић Осман

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Бајо Пивљанин и Китоњић Осман

Завијала три зелена вука,
Један вије на дно Шумадије,
Други вије на сред Шумадије,
Трећи вије на врх Шумадије,
По вијаљу па се састадоше.
То не била три зелена вука,
Но то била до три побратима,
Сва три ћу ви по имену казат:
Једно ми је Сава од Посавља,
А друго је Реновац Гаврило,
А треће је Поросина Иво.
Кад се побра сва три састадоше,
Проговара Сава од Посавља:
"Побратиме Реновац Гаврило,
Нијеси ли шићар припазио,
Што би ово шићарило друга,
Без мртвијех и без рањенијех?"
А говори Реновац Гаврило:
"Ја нијесам шићар запазио!"
А кад зачу Сава од Посавља,
Па говори Реновцу Гаврилу:
"О Гаврило, Богом побратиме,
Ја сам добар шићар запазио,
Е је прош'о Китоњић Османе,
Он је прош'о Босни поноситој,
Да по Босни покупи хараче;
На скоро ће кроз планину проћи,
Ту моремо шићар придобити,-
Но чулте ме оба побратима,
Није л' мајка родила јунака,
Да он пушку узме џевердана,
Да он иде Пиви каловитој,
Да позове Пивљанина Баја
И дијете Лима барјактара,
Нека они Шумадији сиду,
Да чекамо Китоњић Османа,
Без Баја нам тамо пута нема!"
А кад зачу Реновац Гаврило,
Он дохвати бистра џевердана,
Па ето га уза Шумадију,
Ватио се уз Ерцеговину,
Докле граду Колашину дође,
Па да видиш Реновац Гаврила,
Гаврило се у Довољу сврну,
У Довољу српску богомољу,
Те целива свеце и ћивоте,
Оставио стотину дуката,
Па ујутру добро уранио
И Шаранце здраво прегазио,
Ватио се на Језера равна;
Кад Гаврило на Босачу дође,
На Босачу под Штулац планину,
До колибе побратима свога,
Побратима Црнојевић Павла,
Гаврило се до колибе сврну,
Те је туна ноћцу заноћио,
Па позива Црнојевић Павла:
"Ајде Павле Пиви да идемо,
Да зовемо Пивљанина Баја,
Да идемо земљи Посавини,
Е смо добар шићар уходили!"
Павле скочи на ноге лагане,
Па ето их Пиви каловитој,
У најљепше доба долазили,
У Сељане под Бајову кулу,
Закуцаше алком на вратима,
А зачу их Бајо Пивљанине,
Па ето га под бијелу кулу,
А ту оба побратима нађе,
Руке шире у образ се љубе.
А да видиш Реновац Гаврила,
Испод скута књигу извадио,
Па је даде Пивљанину Бају,
А кад Бајо књигу дохватио,
Те видио шта му књига пише,
Бога ми му добро мила била,
Па дозива Лима барјактара:
"Узми Лимо крсташа барјака,
Изнеси га на росну ливаду,
Поби њему џиду у ледину,
Па изиди на бијелу кулу,
А изметни двије пушке мале,
Абер подај низ нашу крајину,
Нек се купе од горе ајдуци!"
Лимо скочи на ноге лагане,
Крсташ барјак узео у руке,
Однесе га на росну ливаду,
Поби њему џиду у ледину,
Па изиде на бијелу кулу,
Па опали до два абердара,
Абер даде низ њину крајину.
Кад у јутру јутро освануло,
Под барјак се скупили јунаци,
Пуно има стотину момака.
А кад виђе Пивљанине Бајо,
Па дозива Лима барјактара:
"Ајде Лимо на росну ливаду,
Изабери тридесет момака,
Све по пушци и по десној руци,
Који море стићи и утећи,
На запету пушку ударити,
И рањена друга унијети!"
Лимо скочи на ноге лагане,
Те изабра тридесет ајдука,
А остале натраг поврнуо,
А Бајо се на кули опреми,
И посједе дебела дорина,
Па с' отале чета подигнула,
Калаузи Реновац Гаврило.
А кад чета Посавини дође,
Ту нађоше Саву од Посавља,
И сокола Поросину Ива
И око њих шездесет момака,
Састаше се сва три побратима.
А говори Пивљанине Бајо:
"Побратиме Сава од Посавља,
Јеси л' брате шићар уходио,
Можемо ли добро шићарити,
Без мртвијех и без рањенијех?”
А Сава му оде говорити:
"О ти Бајо добар побратиме,
Ја сам добар шићар уходио,
Ја Турчина Китоњић Османа,
На скоро ће наљећ' кроз планину,
Наћерати седам мазги блага,
Ту моремо шићар шићарити!"
У ријечи у којој су били,
Докле стаде јека низ планину;
Зачу јеку Сава од Посавља,
Па се попе уз танку јелику,
Кад погледа друму зеленоме,
Кад ето ти Китоњић Османа,
А за њиме тридесет Турака,
На атима све под миздрацима,
Турци гоне седам мазги блага,-
А кад виђе Сава од Посавља,
До по јеле низ огранке сиде,
Од по јеле на ноге скочио,
Па ето га у дружину дође,
Па говори Пивљанину Бају:
"Устај Бајо, Богом побратиме,
Ево нама шићар низ планину!"
Па ето их друму зеленоме,
Око друма метеризе граде.
А да видиш Саве од Посавља,
Од јелике откршио грану,
Поби грану на сред друма пута,
А на грану пушку навалио,
Па овако оде бесједити:
"Браћо моја од горе ајдуци,
Немој који иушке истурити,
Ја л' у стра'у, ја ли у јунаштву,
Док не пукне мога џевердана,
Па Турчина Китоњић Османа!"
У то доба Осман низ планину,
На ђогату коњу од мегдана,
На ђогату ноге прекрстио,
У руке му седевли тамбура,
Танко куца, јасно попијева,
Припијева Саву од Посавља:
"Курво једна Сава од Посавља,
Јесам чуо, казују ми људи,
Да ме данас чекаш у планину,
Ево Осман низ планину прође
И проведе тридесет Турака
И проћера на товаре благо!"
А то Сава и слуша и гледа,
Џевердана по табану љуби:
"Џевердане, мој уздани друже,
Немој мене с ватром преварити,
За око те ни молити нећу!"
За Турчина пушку заратио
И Турчина добро погодио,
Од Турчина зрна оскочише
И падоше у зелену траву.
А да видиш Китоњић Османа,
Он побачи седевли тамбуру,
А потеже оштру ћемерлију,
Шћаше њему погубити главу,
Бјежи Сава кроз јелово грање,
А он виче Реновца Гаврила:
"Побратиме, Реновац Гаврило,
А видиш ли њима не видио,
Ђе ми Турчин иосијече главу?"
А да видиш Реновца Гаврила,
Па Турчина пушку опалио,
Па згодно га мјесто погодио,
По сред прси и сјајнијех тока;
Која вајда што га погодио,
Кад од њега зрна оскочише.
А да видиш Китоњић Османа,
Он потеже ћемерлију криву,
У метериз њему ускочио,
Шћаше њему погубити главу,
Гајо бјежи кроз јелово грање,
А он виче грлом бијелијем:
"Побратиме Поросина Иво,
Мене Турчин осијече главу,
Удри Иво остала ти пуста!"
Дочека га Поросина Иво,
Те га пушком од очију гађа,
По сред прси и сјајнијех тока,-
Која вајда што га погодио,
Кад од њега зрна оскочише,
Он потеже ћемерлију криву
У метериз њему ускочио,
Па га гони по јелову грању,
А говори Поросина Иво:
"Побратиме, Лимо барјактаре,
Удри пушком остала ти пуста,
Мене Турчин посијече главу."
А да видиш Лима барјактара,
Па он гађа Китоњић Османа,
На згодно га мјесто погодио,
На сред прси и сјајнијех тока;
Од њега су зрна оскочила,
У метериз њему ускочио,
Па га гони по јелову грању.
А говори Лимо барјактаре:
"Ђе си Бајо, ниђе те не било,
Мене Турчин посијече главу!"
А да видиш Пивљанина Баја,
Па дохвати пушку трумбулина,
За прси се руком дохватио,
Три четири пуда откинуо,
А бијаху пуца од пиринча,
Па их сасу у своју шешану,
Па Турчина напуштио близу,
Пуче пушка ка да загрмљела,
Те погоди Китоњић Османа,
По сред прси и сјајнијех тока,
Од Османа зрна одскочише,
Пријонуше пуца од пиринча,
За Турчина зрна пријонула,
Те му живо срце сагорела,
Турчин паде низ коња ђогина,
А допаде Пивљанине Бајо,
Те Турчину осијече главу
И скиде му панцијер кошуљу.
У то доба тридесет Турака,
Наћераше седам мазги блага,
А ајдуци дочекаше Турке,
На њих огањ силни оборише,
Од њихово тридесет Турака,
Не пуштише жива ђавољега.
И велико благо придобише,
Придобише, па га дијелише,
Не дијеле бројем ни есапом,
Но калпаком са Бајове главе,
А и Бају даше старешинство,
Дадоше му дебела ђогина,
А Турчина Китоњић Османа,
Дадоше му токе са Турчина.
Кад велики шићар дијелише,
Бајо оде Пиви каловитој
И одведе тридесет ајдука,
А са њиме Лимо барјактаре,
Сава оста земљи Посавини,
Су његова оба побратима,
Оће Бајо весела му мајка.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска II, стр. 688-695.