Башту сади челебија Салко.
Не сади је чим се башча сади,
већ је сади туњом и лимуном,
по сриједи дубровачким цвијећем,
изокола ђулом и зумбулом. 5
Кад је Салко посадио башчу,
Салкина се покрађаше башча.
Ал’ се Салко љуто заклињаше:
— Ја ћу моју причувати башчу.
Кад је било вечер по акшаму, 10
оде Салко у зелену башчу
па се сакри у зелену траву.
Стаде хука по зеленој башчи,
стоји фука варакли нанула,
стоји шика харали димија, 15
стоји звека на грлу ђердана.
Салко скочи из зелене траве
па погледа по зеленој башчи,
кад ето ти тридес’т дјевојака
и пред њима Диздарева Фата. 20
Фата бере туње и лимуне,
Фата бере, у њедра их меће;
она бере дубровачко цвијеће,
она бере, за главу га меће.
Беру цуре ђуле и зумбуле, 25
цуре беру па се њима ките.
Кад је видје челебија Салко,
он поскочи из зелене траве
па ухвати Диздареву Фату.
Стоји писка лијепе дјевојке: 30
— Пусти мене, челебија Салко,
мене мати на воду спремила.
— Нећу, богме, Диздарева Фато,
већ те водим у бијеле дворе!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 769-770.
