Бановић Секула у арапској тавници

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Бановић Секула у арапској тавници

Сан уснила царица госпоја,
Вјерна љуба славна цар Стјепана,
У Призрену граду бијеломе,
Ђе налеће соко 'тица сива,
Од истока отклен грије сунце, 5
Пак налеће покрај мора црног,
Док долеће јато гавранова,
Од приморја, из мрачне пећине,
Пак сокола 'тицу опколише,
Опколише, па га ухватише, 10
Одведоше уз приморје равно,
Како соко јадовито цвили,
Све цвијеља дрвље и камење,
И бијеле у облаку виле,
И оне су сузе пропуштиле. 15
Кад је госпа так'и сан уснила,
Ода сна се хитро пробудила,
Пробудила, пак се препанула,
Објема се рукам' поднимила,
Пак све мисли, на што санак слути, 20
На што ли јој санак приликује,
А гледа је славан цар Стјепане,
Те говори својој госпојици:
»Госпојице, моја вјерна љубо
Што си тако сатли невесела, 25
Те се јеси рукам поднимила,
Своје лице сузам' поквасила?«
Проговара царица госпоја:
»Господине, славан цар Стјепане,
Ноћаске сам чудан сан уснила, 30
Ђе полеће соко 'тица сива,
Од истока отклен грије сунце,
Све прелеће велике планине,
Пак се сави пољу у ширине,
У ширине покрај мора црног, 35
Дочека га јато гавранова,
Из приморја, из мрачне пећине,
Опколише соко 'тицу сиву,
Опколише, па га ухватише,
Одведоше у мрачну пећину,
Како цвили соко 'тица сива,
Све цвијеља дрвље и камење,
И бијеле у облаку виле;
Од тог сам се тешко препа'нула,«
На то јој се царе насмијао,
Те овако госпи говорио:
»О царице, моја госпојице
Од санка се немој препанути,
Ја ти могу санак толковати,
Море Бог дат, пак ће добро бити,
Сан је клапња, а Бог је истина;
Што с' уснила сивога сокола,
То ће наљећ један од војвода,
Низ приморје покрај мора црног;
Што излеће јато гавранова,
Из приморја, из мрачне пећине,
Тамо има камена планина,
Покрај мора виш' морске отоке,
У њој вазда имаде Арапа,
Дочекују на мору ђемије,
Отимају трговачко благо,
Двије су се скеле затвориле,
Под Горицом и виш' Дубравице,
Ту не смије избити ђемија,
Од Арапа и арапске страже,
Све шићара покрај мора траже,
Кад путује по мору ђемија,
Сада туда пролазит не смије,
Од Арапа и од ћесеџија,
Већ избија скели дубровачкој.«
Кад то рече славан цар Стјепане,
Док завика Обилић Милоше:
»Господине, славан Цар Стјепане
Ја све знадем шта ће из тог бити,
Отишо је Бановић Секуле,
У Русију земљу поноситу,
Ев' имаде по године дана,
Пак ми скоро ситна књига дође,
Од банице Секулове мајке,
Ђе се сину из Русије нада,
То ће наљећ Бановић Секуле,
Преко мора у приморје равно,
Арапи ће њега дочекати.
Дочекати, па га ухватити,
Одвести га у пећину мрачну,
Већ чу ли ме, славан цар Стјепане,
Дај ти мени узун и бесједу,
Да опремим косната ждралина,
Да одлетим у приморје равно?«
А вели му славан цар Стјепане:
»Мој Милоше, јуначко кољено,
Бог ти дао и ко те родио,
Кад си тако срца јуначкога,
Брже свога опреми ждралина,'
Пак ти лети у приморје равно.«
Хитро Милош на ноге скочио,
Пак ждралина коньа опремио,
Пак се кон>у на сриједу баци,
Опера га од Призрена града,
Уз Шаргана високу планину,
Све планине здраво прегазио,
Докле Милош у приморје сиђе,
Кад се хвати камена приморја,
Док завика нагоркиња вила,
Те дозива Обилић Милоша,
Из облака, изнад Волујака,
Те овако њему говораще:
»Побратиме, Обилић Милоше!
Кад ваљаде, тебе не имаде,
Да си јуче био у приморју,
Да послушаш, мио побратиме,
Нешто љуто у приморју цвили,
Ја т' је јунак, ја т' је књигоноша,
Ја т' је љељен, ја ти је кошута,
Ја т' је вранац Бановић Секуле?
Кад погледах у приморје равно,
Кад то пишти Бановић Секула,
И Секулов вранац од мејдана,
Ухвати га тридесет Арапа,
Секулове савезаше руке, 120
Савезаше га за коња вранчића,
Одведоше њега и вранчића,
У приморје, у камен пећину.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Сузе проли низ бијело лице, 125
Те овако ждралу говораше:
»Мој ждралине, моје десно крило,
Даја знадем за Секула свога,
За Секула побратима мога,
Да га Арап није погубио, 130
Ја би' њега данас потражио?«
То полако Милош говораше,
Есабљаше нико не чујаше,
А то зачу нагоркиња вила,
Пак Милошу вила говорила: 135
»Мој Милоше, мио побратиме,
Арапи су њега ухватили,
Бацили га у тавницу мрачну,
У проклету приморску пећину,
У пећини вода до кољена, 140
А порасла шаша до појаса,
А по н>ој се џилитају гује,
Ту Секула тавноват не море,
Секула би виле избавиле,
Не би њега секе упуштиле, 145
Али јуче не могоше виле,
Понеђељак састанак у вила,
Млоге су се виле састануле,
У облаку према жарку сунцу,
Окретале коло наоколо; 150
Так'а срећа Секулова бјеше,
Тадај њега Турци ухватише;
Већ Милоше, мио побратиме,
Кад ти будеш низ приморје равно,
Ту ћеш наћи два тијесна кланца, 155
Један десно, а други лијево,
Деснијем ћеш наћерат ждралина,
Ту ћеш наћи камено корито,
Виш' корита чесма од пиринча,
А на чесми слика од Арапа,
Код ње сједи стража Арапова,
Што му чесме и корита чува,
Кад те види стража Арапова,
Арапу ће хабер учинити,
А кад за те зачују Арапи,
Сви ће на те јуриш учинити,
Не чекај их у тијесну кланцу,
Јер се није ждралин научио,
Прескакиват мраморје камење,
Ко арапске витке бедевије,
Сваки данак по приморју скачу,
Освојиће тебе и ждралина,
Већ' ишћерај коња на ширину,
Пак што теби Бог и срећа даде.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Милош своме притужи ждралину,
Опера га низ тијесне кланце,
Низ тијесне кланце јадиковце,
Док он нађе два тијесна кланца,
Један десно, а други лијево,
Пак деснијем окрену ждралина,
Док он нађе камено корито,
На кориту чесма од пиринча,
А на чесми слика од Арапа,
Опази га стража Арапова,
Глас допаде троглав Арапину,
Пак од земље на ноге скочио,
Пред пећину хитро искочио,
Док опази коња и јунака,
Кад га виђе, тадај га познаде,
Арапима говорити стаде:
»На йоге се, моји соколови,
Јуче сте ми шићар задобили,
Ухватили Бановић Секула,
Бацили га на дно у тавницу,
Добра сте ми лова уловили,
Данас ћете бољег уловити,
Ухватити Обилић Милоша,
Који цара у Призрену чува,
Так'е гује у Каурим нема,
Да му није Обилић Милоша,
И његова Краљевића Марка,
Од Прилипа, несретнога града,
Ту двојицу кад би погубили,
Ласно бисмо цару притужили,
Не бисмо му дали царовати.«
Кад то рече црни Арапине,
Све подиже тридесет Арапа,
Одлећеше у приморје равно,
Да савежу Милош Обилића,
Сусретоше, па га опколише,
На Милоша јуриш учинише,
Тадај рече Арапине црни:
»Ђецо моја, коње заставите,
Пак гледајте мене и Милоша,
Ја ћу њему на мејдан изићи,
Да видите ко је јунак бољи!«
Пак наћера мрку бедевију,
На Милоша рођена јунака,
Дочека га Обилић Милоше,
Буздоване перне потегоше,
Стадоше се њима ударати,
Удари га троглав Арапине,
Удари га седам-осам пута,
Насатице међу лопатице,
А Милош му стаде бесједити:
»Удри боље, Арапине црни,
Ево теби чисту вјеру дајем,
Кад ја тебе станем ударати,
Живу ће ти зуби испадати,
С црном ћу те земљом саставити.«
Пак припљуну у десницу руку,
А заврати уз руке рукаве,
Удари га у плећи јуначке,
Колико га лако ударио,
Са црном га земљом саставио,
Два му здрава испадоше зуба,
Пак му свеза наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
А завика црни Арапине:
»Богом, брате, Обилић Милоше,
Поклони ми живот на мејдану,
Ишти блага колико ти драго?«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Он овако њему говораше:
»Копиљане, Арапине црни,
Камо мени Бановић Секуле?
Добави ми Бановић Секулу,
И са њиме до три мазге блага,
Пак ћу теби поклонити главу?«
Кад то зачу Арапине црни,
На Арапе зохор учинио,
Добавише Бановић Секула,
Бијеле му опростише руке,
Доћераше три товара блага,
Дадоше га Обилић Милошу.
Кад се Секул руку добавио,
Зубом шкрину, док му сабља сијну,
Посијече тридесет Арапа,
Пак долеће Обилић Милошу,
А завика грлом бијелијем:
»Мој Милоше, мио побратиме,
Поклони ми црна Арапина,
Да му све три одсијечем главе?«
Ал' не даде Обилић Милоше,
Већ Арапу савезаше руке,
Одведоше до Призрена града,
И са њиме три товара блага,
Кад дођоше до Призрена града,
Поклонише Арапина црна,
Господару славну цар-Стјепану,
Бацише га на дно у тавницу,
Да тавнује седам годиница.
Пак одоше славну цар-Стјепану,
Поклони се Бановић Секуле,
Те царици пољубио руку,
Посједе га госпа уз кољено,
Донесоше вино и ракију,
Пак сједоше хладно пити винце,
У Призрену у цареву двору, 280
Вино пили, пак се растанули.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 357-364.