Балканска конфедерација

Балканска конфедерација Писац: Димитрије Туцовић

Балкан је европска раскрсница. Ту се укрштају путеви свих освајача, почевши од оних из средњега века, који су под фирмом религије ишли да пљачкају блага на Истоку и довлаче у своје ритерске замкове и своје манастире, па до модерних капиталиста, који, пак, благо из своје земље, које је радничка класа својим знојем и својом крвљу створила, носе у Азију и пласирају у анадолске и друге железнице. Али је и сам Балкан једна богата, природна ризница која у највећој мери буди завојевачке апетите. И тако, он је кроз векове морао сносити двогубо тешку судбину. Он је био и средство колонијалне политике на даљем Истоку а у исто време и ближи, непосредни циљ колонијалне политике.

Балкански народи, сваки за себе, подвојени, увек су представљали сламку у завојевачким вихорима на Балкану. Они су, распарчани, увек били жртва тог продирања, било са југа на север, било са севера на југ. О они ће и даље то бити, докле год остану подвојени, па чак и непријатељски расположени једни према другима, као што је то, на жалост, до данас најчешће пута бивало, упркос једне крупне и очигледне поуке коју нам је историја дала.

А она је у овоме: Свима нама на Балкану спас је једино у најтешњем удружењу, у најинтимнијем савезу. Тек тада бисмо ми били у стању да рационално и за себе експлоатишемо блага Балкана, уместо што их предајемо на милост и немилост пљачкашкој експлоатацији француског, немачког, енглескога, аустријскога итд. капитала. А та блага нису незнатна. Она су веома разноврсна, она су неизмерна. „Нема ни једнога предела у Европи који показује тако погодне природне услове за индустријски и пољопривредни развитак као Балканско полуострво и Мала Азија. Богати извори угља у Карпатима, безбројни рудници угља у Балкану, у Србији, у Малој Азији, минерали и мрамори у Родопу, Пинду и Лауријуму, све то даје услове за појаву и просперирање једне националне индустрије. Јединствена плодност дунавских равница, Тракије, Маћедоније „која по квалитету надмаша богате равнице Сицилије", Тесалије, учинила је овај кутак правом житницом Европе. Сем цереалија, ове земље погодне су и за културу ових индустријских биљака: лана у Румунији, ружа у јужној Бугарској и Малој Азији, пиринча, памука, дувана у јужној Бугарској и Маћедонији, винове лозе и маслина у Грчкој. Бујне ливаде у подножју планина дају могућности за одгајивање безбројних стада, крупне и ситне стоке. Дунав, Црно море, Средоземно море и Индијски океан, који обухватају ове земље са свих страна правећи многобројне заливе, омогућавају лак и непрекидан саобраћај са сва три велика континента. Уосталом, Балканско полуострво, са Малом Азијом и Арабијским полуострвом, представља један чвор који везује Европу, Азију и Африку. Како би другачији изглед имале све ове земље, некада колевке и огњиште толиких цивилизација а сада пусте и сиромашне, када би један режим мира и слободе дао могућности њиховим становницима да свог Генија посвете својој унутрашњој, политичкој и економској организацији! А све то зависи само од балканских народа, од свести о њиховим интересима, од ступња њихове политичке мудрости. У таквој једној заједничкој отаџбини, као што би то био Балкански Савез, било би места и слободе за све... (Dr. C. Racovski, Vers l'Entente Balkanique, p. 9-10.)

И што је исто тако важно, нигде ваљда не постоје тако многобројни и тако повољни услови за једну конфедерацију народа као на Балкану. Ту живе народи са једном територијом, истом историјском судбом, сличним традицијама, приближним карактерним особинама, језицима тако сродним да се на неким местима једни и други преливају. Уопште, етнички услови су тако погодни да омогућавају један веома тесан савез балканских народа, као савез америчких држава. Савез у коме би, међутим, свима могла бити загарантована национална индивидуалност...

Па и поред свих тих природних и историјских услова балкански народи од вајкада живе у највећој беди, у ропству, или у међусобним непријатељствима ако су слободни. Узрок томе, с једне стране, лежи у колонијалној политици коју велике европске силе воде на Балкану, политици насилнога продирања комбинованој са постепеним економским окивањем и најпрепреденијим дипломатским интригама. С друге стране, пак, узрок несрећама на Балкану лежи исто толико и у реакционарној и антинационалној политици коју су власници, у првом реду династије појединих балканских државица од вајкада водиле и увек готове да воде само ради тога да би задовољиле своје најуже котеријске интересе. Примера за то имамо врло много и у прошлости и у садашњости — касапин цетињски Никола Старији, на пример — и може се рећи да су и завојевачке капиталистичке европске силе у владарима балканских држава налазиле најпогоднија, најпослушнија и најбезобзирнија оруђа за своју политику цепања и поробљавања Балкана.

Томе стању и тој политици мора већ једном да се учини крај. Конференција балканских социјалиста, која ће се сад о Божићу одржати у Београду, означава један важан корак у томе правцу, много важнији од толиких до сада чињених. Из два разлога. Прво, што је социјална демократија, снабдевена марксистичким посматрањем ствари, у стању да нађе прави узрок злу, да констатује болест. А констатовати болест значи већ бити на путу лечења. Насупрот недозрелој галами шовиниста и панслависта, ми узрок несрећама на Балкану не гледамо у тежњи једне расе да уништи другу, у јуришу германства на словенство. Не; ми узрок злу гледамо у колонијалној политици коју све европске државе — како германске, тако романске, тако и словенске; како Немачка, тако Француска, тако и Русија — воде према слабијим државама и народима, па и према нама на Балкану. Један једноставан економски и политички фронт свих балканских народа како према Аустрији и Немачкој тако исто и према Русији, Италији, Француској и Енглеској — то је једини спасоносни рецепт за тешку бољку која нас већ вековима мучи, то је једини начин нашега опстанка!

Други је разлог у овоме. Социјална демократија је репрезентант радничке класе, револуционарнога пролетаријата, који је непомирљиви противник свих династија, сваке монархије, као и уопште сваке реакционарне владавине мањине. Водећи борбу против свих установа и против таквих владавина, социјална демократија самим тим уклања са Балкана најпокорније и најпослушније оруђе интриге и политике завојевачкога капитализма, и уопште ствара терен за једну самосталну политику која одговара интересима свих народа на Балкану. А свесна непосредне опасности која нам свима предстоји од навале колонијалнога капитализма, навале која се тако јасно испољила у последњој европској кризи изазваној анексијом Босне и Херцеговине, балканска социјална демократија удвостручиће своје напоре и своју борбу у том правцу. И када се за ову ствар директно ангажује социјална демократија, представник једне класе која зна против чега треба да се бори и класе која има одлучности и моћи за једну успешну борбу против династичке и реакционарне политике која је највећа сметња балканској конференцији, онда ту лежи много већа гарантија за тријумф ове спасоносне и грандиозне идеје но у свима звучним али исто тако и празним декларацијама на сличним конгресима и конференцијама представника балканске буржоазије!

Извор: „Радничке новине", бр. 151, 23. децембар 1909.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.