Balkanska konfederacija

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Balkanska konfederacija
Pisac: Dimitrije Tucović


Balkan je evropska raskrsnica. Tu se ukrštaju putevi svih osvajača, počevši od onih iz srednjega veka, koji su pod firmom religije išli da pljačkaju blaga na Istoku i dovlače u svoje riterske zamkove i svoje manastire, pa do modernih kapitalista, koji, pak, blago iz svoje zemlje, koje je radnička klasa svojim znojem i svojom krvlju stvorila, nose u Aziju i plasiraju u anadolske i druge železnice. Ali je i sam Balkan jedna bogata, prirodna riznica koja u najvećoj meri budi zavojevačke apetite. I tako, on je kroz vekove morao snositi dvogubo tešku sudbinu. On je bio i sredstvo kolonijalne politike na daljem Istoku a u isto vreme i bliži, neposredni cilj kolonijalne politike.

Balkanski narodi, svaki za sebe, podvojeni, uvek su predstavljali slamku u zavojevačkim vihorima na Balkanu. Oni su, rasparčani, uvek bili žrtva tog prodiranja, bilo sa juga na sever, bilo sa severa na jug. O oni će i dalje to biti, dokle god ostanu podvojeni, pa čak i neprijateljski raspoloženi jedni prema drugima, kao što je to, na žalost, do danas najčešće puta bivalo, uprkos jedne krupne i očigledne pouke koju nam je istorija dala.

A ona je u ovome: Svima nama na Balkanu spas je jedino u najtešnjem udruženju, u najintimnijem savezu. Tek tada bismo mi bili u stanju da racionalno i za sebe eksploatišemo blaga Balkana, umesto što ih predajemo na milost i nemilost pljačkaškoj eksploataciji francuskog, nemačkog, engleskoga, austrijskoga itd. kapitala. A ta blaga nisu neznatna. Ona su veoma raznovrsna, ona su neizmerna. „Nema ni jednoga predela u Evropi koji pokazuje tako pogodne prirodne uslove za industrijski i poljoprivredni razvitak kao Balkansko poluostrvo i Mala Azija. Bogati izvori uglja u Karpatima, bezbrojni rudnici uglja u Balkanu, u Srbiji, u Maloj Aziji, minerali i mramori u Rodopu, Pindu i Laurijumu, sve to daje uslove za pojavu i prosperiranje jedne nacionalne industrije. Jedinstvena plodnost dunavskih ravnica, Trakije, Maćedonije „koja po kvalitetu nadmaša bogate ravnice Sicilije", Tesalije, učinila je ovaj kutak pravom žitnicom Evrope. Sem cerealija, ove zemlje pogodne su i za kulturu ovih industrijskih biljaka: lana u Rumuniji, ruža u južnoj Bugarskoj i Maloj Aziji, pirinča, pamuka, duvana u južnoj Bugarskoj i Maćedoniji, vinove loze i maslina u Grčkoj. Bujne livade u podnožju planina daju mogućnosti za odgajivanje bezbrojnih stada, krupne i sitne stoke. Dunav, Crno more, Sredozemno more i Indijski okean, koji obuhvataju ove zemlje sa svih strana praveći mnogobrojne zalive, omogućavaju lak i neprekidan saobraćaj sa sva tri velika kontinenta. Uostalom, Balkansko poluostrvo, sa Malom Azijom i Arabijskim poluostrvom, predstavlja jedan čvor koji vezuje Evropu, Aziju i Afriku. Kako bi drugačiji izgled imale sve ove zemlje, nekada kolevke i ognjište tolikih civilizacija a sada puste i siromašne, kada bi jedan režim mira i slobode dao mogućnosti njihovim stanovnicima da svog Genija posvete svojoj unutrašnjoj, političkoj i ekonomskoj organizaciji! A sve to zavisi samo od balkanskih naroda, od svesti o njihovim interesima, od stupnja njihove političke mudrosti. U takvoj jednoj zajedničkoj otadžbini, kao što bi to bio Balkanski Savez, bilo bi mesta i slobode za sve... (Dr. C. Racovski, Vers l'Entente Balkanique, p. 9-10.)

I što je isto tako važno, nigde valjda ne postoje tako mnogobrojni i tako povoljni uslovi za jednu konfederaciju naroda kao na Balkanu. Tu žive narodi sa jednom teritorijom, istom istorijskom sudbom, sličnim tradicijama, približnim karakternim osobinama, jezicima tako srodnim da se na nekim mestima jedni i drugi prelivaju. Uopšte, etnički uslovi su tako pogodni da omogućavaju jedan veoma tesan savez balkanskih naroda, kao savez američkih država. Savez u kome bi, međutim, svima mogla biti zagarantovana nacionalna individualnost...

Pa i pored svih tih prirodnih i istorijskih uslova balkanski narodi od vajkada žive u najvećoj bedi, u ropstvu, ili u međusobnim neprijateljstvima ako su slobodni. Uzrok tome, s jedne strane, leži u kolonijalnoj politici koju velike evropske sile vode na Balkanu, politici nasilnoga prodiranja kombinovanoj sa postepenim ekonomskim okivanjem i najprepredenijim diplomatskim intrigama. S druge strane, pak, uzrok nesrećama na Balkanu leži isto toliko i u reakcionarnoj i antinacionalnoj politici koju su vlasnici, u prvom redu dinastije pojedinih balkanskih državica od vajkada vodile i uvek gotove da vode samo radi toga da bi zadovoljile svoje najuže koterijske interese. Primera za to imamo vrlo mnogo i u prošlosti i u sadašnjosti — kasapin cetinjski Nikola Stariji, na primer — i može se reći da su i zavojevačke kapitalističke evropske sile u vladarima balkanskih država nalazile najpogodnija, najposlušnija i najbezobzirnija oruđa za svoju politiku cepanja i porobljavanja Balkana.

Tome stanju i toj politici mora već jednom da se učini kraj. Konferencija balkanskih socijalista, koja će se sad o Božiću održati u Beogradu, označava jedan važan korak u tome pravcu, mnogo važniji od tolikih do sada činjenih. Iz dva razloga. Prvo, što je socijalna demokratija, snabdevena marksističkim posmatranjem stvari, u stanju da nađe pravi uzrok zlu, da konstatuje bolest. A konstatovati bolest znači već biti na putu lečenja. Nasuprot nedozreloj galami šovinista i panslavista, mi uzrok nesrećama na Balkanu ne gledamo u težnji jedne rase da uništi drugu, u jurišu germanstva na slovenstvo. Ne; mi uzrok zlu gledamo u kolonijalnoj politici koju sve evropske države — kako germanske, tako romanske, tako i slovenske; kako Nemačka, tako Francuska, tako i Rusija — vode prema slabijim državama i narodima, pa i prema nama na Balkanu. Jedan jednostavan ekonomski i politički front svih balkanskih naroda kako prema Austriji i Nemačkoj tako isto i prema Rusiji, Italiji, Francuskoj i Engleskoj — to je jedini spasonosni recept za tešku boljku koja nas već vekovima muči, to je jedini način našega opstanka!

Drugi je razlog u ovome. Socijalna demokratija je reprezentant radničke klase, revolucionarnoga proletarijata, koji je nepomirljivi protivnik svih dinastija, svake monarhije, kao i uopšte svake reakcionarne vladavine manjine. Vodeći borbu protiv svih ustanova i protiv takvih vladavina, socijalna demokratija samim tim uklanja sa Balkana najpokornije i najposlušnije oruđe intrige i politike zavojevačkoga kapitalizma, i uopšte stvara teren za jednu samostalnu politiku koja odgovara interesima svih naroda na Balkanu. A svesna neposredne opasnosti koja nam svima predstoji od navale kolonijalnoga kapitalizma, navale koja se tako jasno ispoljila u poslednjoj evropskoj krizi izazvanoj aneksijom Bosne i Hercegovine, balkanska socijalna demokratija udvostručiće svoje napore i svoju borbu u tom pravcu. I kada se za ovu stvar direktno angažuje socijalna demokratija, predstavnik jedne klase koja zna protiv čega treba da se bori i klase koja ima odlučnosti i moći za jednu uspešnu borbu protiv dinastičke i reakcionarne politike koja je najveća smetnja balkanskoj konferenciji, onda tu leži mnogo veća garantija za trijumf ove spasonosne i grandiozne ideje no u svima zvučnim ali isto tako i praznim deklaracijama na sličnim kongresima i konferencijama predstavnika balkanske buržoazije!


Izvor: „Radničke novine", br. 151, 23. decembar 1909.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 106 godina.