Баба Аинђина слава

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Баба Аинђина слава
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
Баба Аинђина слава


     Честитари су пролазили један за другим. Пролазили и Цигани, у групама, са ћеманима под пазухом, и редом свраћали у куће, гдје се славила слава. А баби Анђи нико да сврати. Нико, чак, ни да јој се осврне на врата, иако су, као сва кршњачка врата, била очишћена и жутила се попут смиља и била широм отворена, иако се и отуда, кроз очишћену авлију све до на улицу, разлијевао мирис тамјана. Као деран од шеснаест година стајао сам прислоњен уз канат својих врата и гледао све. Гледао сам и газду Стојана, и газду Митра, и газду Јеврема, и многе друге. Сви су били чувени у читавој вароши са свог богатства и своје памети, били поштовани и слављени. А они су некад редовно свраћали баби Анђи, долазили јој, честитали. Газда Стојан доносио јој и пешкеша; дубоки џепови његови били су препуни наранача и лимунова, које јој остављао на столу, под иконом, старајући се токорсе да то баба не види. Газда Митар, који ријетко сврне у чију кућу, а да не извезе барем једну здравицу, у бабиној кући низао је по три, па све дужу од дуже... Сад је, ето, и они заборавили. Прошли јој поред врата, очешали се готово о дирек на њима а ниједан да застане, да барем с прага назове добро јутро и честита славу. И мени се некако ражали за бабом Анђом. Макар био и деран, али ми криво, што ће јој слава проћи без и једног честитара. Зар неће данас уздахнути она, баба, која је мене толико пута, кад бих стао близу њезиних врата са каквим слаткишима у руци, благо прекорила: „Сакри се, сине. Не једи на чаршији. Може те виђети какво сироче, па уздахнути”...
     И повуче ме жеља да сам одем баби, да је видим.. Знао сам да је одавно устала, опремила се и уредила. Мора да је обукла и своју дугачку, свилену антерију, са широким, разрезаним рукавима што висе низ бедре; повезала малко накривљену туку на глави, преко које се прекрила овећом бијелом округом; опасала се свиленим појасом, чије су ресе падале с приједа по кошуљи готово до тала. Тако се она обукла кад се вјенчавала, тако се увијек само о слави облачи, то ће јој одијело бити и укопно. И она сад сигурно извирује, чека... Сваки час поправља понешто у соби, барем премјести столицу с једног мјеста на друго, и чека... Ако се ко јаче на улици накашље, ако крупње проговори, одмах се трза, хитно се окреће и спушта руке на појас, да тако дочека честитаре.
     Кад сам јој повирио у собу, није ме опазила. Ушао сам лагано, на прстима, пазећи да ми преко авлије не би пијесак хрштао под ногама, или да у предсобљу не би даска шкринула. Баба се била скренула према прозору, наслонила се на чист, сбијељен зид и нијемо гледала преда се. Тек пошто је поздравих, она се брзо окрену, отра се округом око очију и, спустивши руке на појас, исправи се.
     — Сретна ти слава, бако!... У здрављу славила много година!...
     — Фала ти, сине, и жив био!... Фала ти...
     Чини ми се да је хтјела још нешто рећи, али се брзо окрену у страну и спопаде је неки чудан кашаљ. Округа, која јој падала по уским плећима, тресла се и подрхтавала од кашља... Једва једанпут као да се смири мало, отра јаглуком око носа и опет се исправи.
     — Како ти сви на дому? — запита.
     — Добро су.
     — Фала Богу... Фала Богу...
     Па узе цигаре и спусти поред мене на столицу.
     — Узми!
     — Не пушим.
     — Узми, сине... Слава је... Нек се барем један потроши...
     Затим донесе слатко и понуди ме колачима.
     — Не стиди се... Узми!...
     И поче ме миловати по глави. Милује, гледа ме, а никако да се спусти на столицу, да и сама сједне. Хтјела ме дворити као каквог правог, одраслог честитара.
     — Како ти је коса златна! — рече након дуже почивке. — К’о руковијет ковиља!... — Па спусти глас и тихо доврши. — Така је била и у мог Симе...
     Како спомену Симу, ја дигох главу и погледах је отворено:
     — Пише ли ти? — запитам.
     — Не пише — прошапта она да се једва чуло. — Не јавља се...
     — Ни сад?...
     — Нека је жив и здрав, а о чему ће ми писат’?... И пис’о би он, злато моје, пис’о би, ама можебит’ у послу, па не може...
     Опет изнесе колача и наслага ми их у крило.
     — Узми, сине, узми!... Тако сам и њега нудила... Док је био мали, благо мени, вазда му колачи били драги... Вазда их иск’о...
     И као да се сјети нечега, узе ме за руку и пре-веде на другу столицу, украј прозора.
     — На тој је столици вазда сједио — рече. — Вазда... И баш тако је сједио... тако... и глед’о кроз пенџер како се ласте љуљају на ружиној грани...
     Симо јој био сестрић. Родио се два мјесеца након смрти очеве, па се мати с њим заједно преселила сестри Анђи, која је отприје остала удовица. И обје њих савиле руке око дјетета, обје га гојиле, његовале... Душеке су простирале око колијевке његове, једна с једне, друга с друге стране, љуљале га и превијале наизмјенце... Комшије су често из својих одаја лијепо могле видјети како до у касну ноћ жмирка у њиховој собици мала лојаница и чује се тиха пјесма успаванка, пјевана час дебљим час тањим гласом... Чак ми је и мајка причала како је и она више пута стајала крај пенџера и слушала пјесму, која се разлијегала по ноћи и дрхтала изнад башта, а коју су сви називали пјесмом удовичког дјетета...
     Гледајући мене, баба Анђа као да се све више присјећала свог Симе и, бојећи се зар да не одем, доносила ми све љепше и љепше понуде.
     — Узми, сине, узми!... Не стиди се... И он је узим’о и јео слатко, па вазда тражио: јос, јос, јос...
     Бабу Анђу, преко смјежураних, меких образа обли лако руменило и она ми спусти руку на раме, па, мимо свој обичај, поче живо, узбуђено причати:
     — Из моје руке све је слатко јео... Волио к’о дијете више мени него матери... Чим је мало поодраст’о, спав’о је са мном у душеку... Легне крај мене, злато моје, загрли ме, па заспи к’о анђ’о један... Слатко заспи... А и кроз сан грли ме и милује по образу... јес’ душе ми... И мајци неће ни да се окрене, него само мени, само мени...
     Слушао сам, како су старији често преда мном говорили о Симиној мајци и, за чудо, никад нијесу лијепо говорили. Зато, са чисто дјечијом искреношћу, некако изненада, упанем у бабин говор и прекинем је:
     — Мајка га је и оставила... Ни она њега није волила!...
     Баба Анђа застаде и зачуђено ме погледа. Обрве јој се набраше, а доњу усницу загризе зубима.
     — Ко ти је то прич’о? — запита, а глас јој подрхтава. — Ко је казив’о?
     — Чуо сам.
     — И пред тобом говорили?
     — Јесу...
     — Лажу! — одсијече баба и поносито Уздиже главу. — Сви лажу!...
     Па, не пазећи ни на кршњачки обичај ни на што друго, сједе поред мене, узе ми руке у своју и стискајући их непрестано, поче причати:
     — Душмани наши њу су облагали — откреса. — Душмани су јој име окаљали... А рашта?... Ради тога, што је к’о млада женска глава загледала момка... Загледала га, к’о што и свака друга може загледати... Био нам у комшилуку и, кад би пролазио испред врата, застао би да види малог Симу... Свиђело му се нешто дијете, те вазда застајао... Доносио му колача, шећерлема, воћа... Тако, ето, почео и с њом разговарати и разговарао сваки дан више и више... Најпошље се загледали.. Мало им било састанака по дану, па окренули и састанке по ноћи. А био је млад, здрав, једар, кршан и је ли чудо што није могла одољети, што му се пушћала да ради с њом шта хоће?.. Је ли то чудо какво?... И је ли она прва жена која није могла одљети момку, која није згријешила?..
     Баба Анђа застаде мало да предахне, па још жешће и живље настави:
     — И је ли она знала да он неће бити поштен? — запита. — Је ли то могла знати?... Испочетка пазио и волио Симу што се каже к’о очи у глави а пошље га омрзн’о... Је ли се она надала да ће се тако промијенити?.. Кад јој је први пут каз’о да не може малога подносити, умало није пала у несвијес’... Пошље јој то вазда говорио... „Симо је” вели „туђе дијете, макар што си га ти родила, и мени је мрзак... Мрзак ми к’о псето... Нит’ га могу гледати ни трпити украј нас”... И шта је могла она, јадница?... Није смјела испочетка ни зуба обијелити, него све мирно слушала... Ни суза није смјела пустити, оне јој се камениле на срцу... Само кад би се растала од њега, кад би се вратила у собу, притисла би Симу на срце, обгрлила га и љубила, љубила, љубила... Гледајући је, ја сам плакала... А како је њој било?... Не питај!..
     Па усгаде и поново ми гурну неколико колача у крило.
     — Једне ноћи каз’о јој — поче опет — како ће ићи из нашег мјеста... Додијало му, вели, живјети овђе, међу нашим људима, који ће сјутра говорити о њему и ружити га... Њојзи је каз’о да ће је узети собом, ако остави Симу.. Она није шћела.. Узела је некаква срџба, па заборавила на се и ударила му шамар... Ишћерала га из авлије... И он отиш’о...
     — И оставио је?
     — Оставио — прошапта баба. — Нит’ је више дош’о да се поздрави, ни да каже збогом... И она као да га није ни жалила... Није ни плакала... Очи су јој биле сухе, али су образи све више и више блиједили... И шутила је... Могло се око ње говорити колико се хоће, била је као окамењена; само обуфати руком кољена и гледа некуд, гледа, а повије јој се мрежгају, накупљају, а уздиже се час десна, час лијева обрва... Тако за неколико дана. И једва, једног јутра, што се примаче мени, узе ме за руку и повуче у страну.
     „Ни ја не могу овђе” рече сухо, одсјечно, а глас к’о да није њезин, него некако промук’о к’о у пјанца. — Иђем и ја њему...
     „Иђеш?” питам ја, а кољена ми поклецнуше.
     „Иђем” опет ће она исто онако. „До неколико дана ето и другог ђетета”...
     „Па фала Богу, секо... Божји дар”...
     Она се подсмјехну.
     „Ђавољи је дар”, рече. „Зар не знаш, бона, шта ће и како ће свијет?... Не знаш ли шта ће бити кад пукне брука?”
     Ја сам шутила. Нит сам могла нит сам знала што проговорити. Познавала сам свијет и надала се сама свакаквијем поругама и 'совкама.
     „Па неће бит’ само моја брука”, опет отегну она „него ће се разлити на сву ову кућу.. И ти ћеш бити ружена и Симо ће ми бит’ ружен”...
     „Нека”...
     „Кад дијете узрасте мало, неће му дати с миром на сокак изић’... Сви ће му се ругати... И моје ће дијете омрзнути мајку и ружиће ме”...
     Па ме загрли и пољуби у образ.
     „Стога га теби остављам на аманет, секо... Богу и теби.... Кажи свему свијету да си ме ишћерала из куће, да си ме одбацила... Ти ме прва ружи на сваком кораку, осим пред ђететом, док још није свијету пало на памет да ружи вас... Каљај мене, а пери себе и њега”...
     Није ми дала више проговорити. Пусти мене, загрли дијете које је спавало, пољуби га и оде из собе.. .И никад је отада нијесам виђела...
     Баба Анђа замукну. Примаче се столу, на коме је било поредано више чаша и боца с вином и поче их размјештати... Размјештала их дуго, не осврћући се на ме... Најпошље окани се свега, одмахну руком и опет стаде поред врата, спустивши руке на појас...
     — Чуди се сад сама себи, што сам ти све причала — рече тихо, полушапатом. — Ти си још дијете, па то не разумијеш... Ама ружили су је пред тобом и ја ћу да браним... Тако, — настави живље — тако сам и њему некад испричала... Причала му све...
     — Зар Сими?
     — Ја.
     — А што си му причала?..
     Баба Анђа слегну раменима.
     — Он хтио — рече. — Он хтио, па му и причала... Док је био мали, бијаше и заборавио на мајку... Уза ме се привиј’о, са мном био вазда... Никад је готово ни споменуо није.... Ако је требало да му хаљину сашијем, ако требало да окрпим, трч’о је само мени... Кад није им’о лопте, ја сам му ушивала од крпетина; ако му је требала свирала, ја сам му правила од трске... И сама сам играла с њиме... Пођетињим се и ја к’о он, па пужем, сакривам се, трчим... Јахала сам и ја на штапу, кроз авлију, с њиме заједно, љуљала се и ја на љуљајци, тализала се с њим по леду... Ја сам га и у школу одвела, ја му први буквар купила, злату мом лијепоме....
     Баба уздахну.
     — Откако пође у школу, поче и да ми се мијења, — прошапта. — Не знам шта је било: јали му се јарани ругали, јали бјежали од њега... Ништа ми о том није говорио, ама је пост’о некакав мучаљив. Макар што сам га молила да излази и да игра, никад ме није шћео послушати... Сједио је у соби и шарао по табли, јали чит’о што из књиге... Каткада и не чита, него само држи књигу у руци и мисли нешто... Ако сам била беспослена, молио ме да му измишљам и причам приче; ако сам била у послу, није ме ни звао... Тада се некако поч’о мијењати у лишцу, слабио је, те сам се бојала да није запас’о какву болес’ и да ми, Боже сачувај, не легне...
     Надао сам се да ће ми баба Анђа у разговору да оприча и нешто, о чему се у оно доба много говорило, а што сам ја кашње слушао од својих укућана... Кад је Симо ишао у школу, нашла су се двојица момака, којима Анђа бијаше запела за око. Обојица, кажу, били добри момци; обојица јој обилазили око врата. Слали су јој и поклоне и поручивали: да одабира кога ће од њих двојице узети... И она није хтјела... Бојала се зар да не пође сестриним трагом, те није дозволила ни једном ни да јој се приближи, ни да јој ријеч рекне. Обојици је повратила поклоне и лијепо отпоручила да она више и не помишља на ашиковање. „Прошло је то за ме” казала је, „прошла прва младос’ па и прва ватра с њоме; на згаришту није ост’о ни грумен жераве, све је хладно и мртво”...
     Али баба ништа није говорила о тим муштеријома... Ни споменула их није... Како је почела причати о свом Сими, тако је заборавила на све друго. Он јој само био у глави; само је о њему мислила и говорила...
     — Кад је свршио школу, — настави, пошто је двапут извирила на врата и ослухнула: иде ли когод, — био је све чуднији... Шутио је, думенио нешто у себи, љутио се на све.. Бијаше, опрости ми, Боже, заборавио и цркву па никад да оде, да се помоли Богу... У цркви било много свијета, а он није шћео међу свијет. Једино што је иш’о у радњу, — а дала сам га једном газди да изучи трговину, — и тамо се забављао... Газда ми се фалио да ради за тројицу.. „Шути, чомрди се, ни с кијем не говори, ама ради љуцки” вели газда. „Што он прифати у своје руке то се све свршава брзо и сигурно”..
     — А је ли дуго био у радњи? — запитам бабу, тек да се направим како ме то много занима.
     — Био је неколико година — поносито одговори баба. — И одрасго у њој и развио се к’о бор зелени... Љепота га виђети!... Није било чо’јека, који није о њему лијепо говорио. Замјерали су му што је својеглав, мрк, отуђеник, ама су опет сви зборили, како његове ваљаштине нема надалеко и како ће, ако своју радњу отвори, чуда починити.
     Затим се баба окрену и показа по соби.
     — Кад сам ја прије славила крсну славу, све је ово било пуно — рече. — Заборавили сви што су некад зборили против наше куће, па опет почели долазити... Испочетка долазио један по један; пошље нагрнуше сви.. И газде, оне најкабастије, долазиле ми... И газда Стојан, и газда Митар, и газда Јеврем, и други... Сви они дођу, па посједају по шилтама и по столицама, а ја их дворим, снебивам се пред њима, а срце ми бије бије од радости...
     — А Симо је ли био ту?
     — Био јакако, — дочека баба живље. — Због њега су они и долазили... Сваки од њих имао шћер и сваки за раније бацио око на онако момче.. На матер његову бацали се камењем, ружили је, а најпошље дош’о земан, да лове њезина сина за женидбу... Бог наредио да буду таки људи и таки су они... Чак су и за мираз некакав спомињали... Не знам колико, ама су мени шапћали да би дали и мираза... Преко мене шћели су га ловити...
     Па се замисли и затресе главом.
     — А камо среће да су га уловили!.. Можебит’ би и боље било — додаде.
     — Рашта?
     — Па... можебит’ и сад би био овђе... Ко зна!...
     И опет сједе на столицу украј мене.
     — Можебит’ је он видио како га лове, па се бој’о да га ја не наћерам на женидбу — рече. — Биће да је стога и похитао с одласком, јер, једном, мимо обичај, запали цигар иза вечере и погледа ме отворено.
     „Што је мене моја мати оставила?” запита.
     К’о да ме токмаком по глави ударио, тако ме утукло његово питање. Никад прије да је отворено спомене, а сад, изненада, пита за њу. Прије није тражио ни да причам ситнице, а сад, одједном, хоће да испричам све...
     „О њој је свијет свашта говорио” опет ће он.
     Како то спомену одма ме распали. И к’о малоприје теби, и њему сам све испричала... Све, све, све... Ништа сакрила нијесам. Мислила сам да ће се загријати момче, наљутити се, загаламити...
     А он ништа.
     „Свијет вазда лаже, па сам знао да и ту лаже”, рече мирно. „Стога сам тебе и пит’о... Сад ми је барем све чисто”...
     Неколико дана иза тога био је немирнији, осорнији, а некако тужнији... Мајке није спомињ’о, али се лијепо могло познати, да му је само она на памети...
     Кад сам га запитала, одговорио ми је искрено.
     „Мислим о мајки”, рече. „И прије, кад су ме корили због ње, мислио сам а сад више... И све ми је дража... Не памтим је више, готово сам јој и лишце заборавио, ама... сад ми је милија ’вако непозната, него да је одувијек била уза ме”..
     „Зар?” запитам га у чуду.
     „Јес’ ” дочека он и вас се заплами. „Драга ми је она милос’, што је није смјела излит’ на ме него однијела у свијет... А то ми треба.. Милос’ њезина пречишћена у страдању... То... то”...
     Затим је по чаршији распитив’о о њој. Писао је и некаква писма.
     „Не могу ’вако”, рече ми најпошље. „Ја ћу поћи да је тражим кроз свијет”...
     „Ти?.. За њом?”...
     „Хоћу... Знам јој траг”...
     „А мене остазити?”
     „Опрости” прошапћа он, а снебива се. „Због ње’ бих оставио сваког... Јер кад сам ја овлико страд’о, а колико ли је страдала она?... Још ја сам им’о тебе, и ти си ме миловала, а она није имала никог... Нико је омилов’о, нико јој слатке ријечи рек'о, нико утјешио... Па, бива, ја да је не нађем, да не загрлим и не загријем на свом срцу?... Ја да јсј под старос’ не осладим дане са својом милости?... Пхи!... Какав би’ онда син био?!..
     Шта сам му могла?.. Нијесам га смјела заустављати.. Није био само мој и тражио је ону, која му је преча... Срце ми се цијепало, а нијесам могла ништа... Једва сам га умолила, да се опет врати, ако је не нађе... И то је обећ’о...
     Баба Анђа указа на крсну свијећу.
     — Ено... Онђе стоји свијећа, која није три године упаљена... На њ чека... Он ће је упалити... А надам се да ће се вратити и да ћу га барем једном загрлити прије, него ме у гроб положе...
     Тек сам на подне кренуо кући и баба Анђа испратила ме до врата.
     — Нема више честитара — рече тужно. — Морам затворити канате...

Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 5, страна 360-374 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.