Баба Јованина смрт
| Баба Јованина смрт Писац: Светозар Ћоровић |
- Баба Јованина смрт
Дугачка смрдљива авлија, изрована, чворугава и блатњава, пружила се некако баш при крају сокака, опкољена са три стране малим, приземним кућицама чија разлупана врата и прозори зјапе као уста и очи мртвачке лубање. Ниједна кућа нема више од двије мрачне, влажне, тијесне собице, из којих вјечито заудара загушљив задах људскога испаравања, помијешан са мирисом печених кромпира или кукуруза. А становника много! У тих двадесет (толико их управо има) собица, живи преко стотина душа! Сам Андрија Глибан у једној својој собици исхрањује десетеро дјеце; Милан сапунџија исхрањује осмеро, да и не спомињемо оне који не рађају навелико, као, на примјер, Ану Латинку, дјевојку од својих тридесет година, са њезина четири синчића, што јој служе као успомена на четири разне регименте које се промијениле у Мостару.
Ипак су мање-више сви ти станари незнатни људи за које једва ако се што зна ван граница њихове махале. Сви су некако заборављени! Једино славна, славног помена достојна, баба-Јована, старица од осамдесет и више година, што је надалеко чувена, и позната готово свима млађим и старијим људима и женама и из других махала. Онако суха, дугуљаста као трстика, у својој дугачкој антерији, необично дугих рукава, са вјешто умотаном туком на глави, уливала је поштовање и онима који нијесу поближе познавали ни ње ни њезиних славних дјела. Њезини авлијаши — како је своје сустанаре звала — поштовали су је највише. Поштовали је због тога, што је она једина имала малу башчицу иза куће којом су се сви користили, и двоја врата на соби: једна која воде у авлију, друга која воде у башту; а поштовали је и због неких других разлога о којима ће доцније бити говора. Ана Латинка опалила би шамар свакоме дјетету, ако би минуло поред бабе, не пољубивши јој руку; двије младолике удовице долазиле су саме, да јој очисте и распреме собу и донесу воде, како се сама не би мучила, а Станоје бакал, кријући од жене, давао јој сваке седмице по литру кахве и по оку пиринча, да сама не би куповала. И њезино мишљење поштовали су сви. Она је била најмјеродавнији судија у свима расправама које су се у тако блиском комшилуку и поред толико дјеце морале догађати. Никада се нико није усудио, да јој ријечи одговори, поштовали су сви. Она је била најмјеродавнији су једанпут дјеца — кад је улетела међу њих, да их развађа — разбила јој чело и направили модрицу под оком, већу од талијера; али само једанпут, јер су је иначе и они слушали и вољели због прича из старих земана: о змајевима, троглавим Арапима и неситим аждахама.
Ни баба није њих мрзила. Свако јутро обилазила је она собице и ако је гдје нашла болесно чељаде, нудила га травама и заваривала му угљевље. Млађе жене необично је миловала, волећи да се непрестано сашаптава с њима. Дјецу је дивно знала распознати! Дешавало се, па рођени оцеви, враћајући се увече с рада, у толикој гомили нијесу могли намах распознати своју, него бркали и почели миловати туђе. А баба никада да се превари. Макар и жмиркајући она их је познавала, нарочито оне немирније који су вољели да јој кроз прозор често провирују у собу. На њих се љутила, али их није тукла, него чак митила, дајући им хљеба и сухих смокава.
Баба Јована знала је траве и лијекове разне, али јој то није био главни посао. Она је била и као неки трговац, то јест: продавала је танки без, што су јој за јефтине новце ткале сиромашније жене и дјевојке. Сваки дан, пошто би се љепше обукла, узела би под пазухо велики завежљај, препун беза а у другу руку .аршин, и пошла по кућама да продаје. И у газдиноке и у сиромашне куће ишла је подједнако, као стари .знанац. Дође, на примјер, до куће у којој има дјевојака, куцне алком на вратима и из гласа викне:
— Хе-еј, јесте ли ме се ужељели? Мислите да баба није ни жива, а?
Па гегуцајући улази у кућу, љуби се са домаћицом и дјевојци пружа руку да пољуби.
— Ево нова беза! — вели. — Фина, свиленога беза! Знам да вам треба, јер је ђевојка на удају и богме момцима око запиње за њом...
— Каквијем момцима? — брани дјевојачка мајка, смјешкајући се и пренемажући се. — Још је она дијете! Нема јој још ни шесн’ес година.
— Није дијете, — одговара баба, окрећући се дјевојци. — Ено Перо Аничин свисну за тобом. Вели: јали ће тебе узет’, јали у црну земљу... Пита ме сваки дан долазим ли у вас и нагони ме да ти ово кажем. Умријеће за тобом, каже.
Дјевојка румени и увија се стидљиво, а мајка јој весело таре руке и једнако брани:
— Остави, баба, душе ти ... Обоје су млади. Није то још за њих ...
— Ја то боље знам — наставља баба, указујући безове. — И знаш шта ми вели? — опет ће дјевојци. — Каже да би волио имат’ од тебе ружу, него царску круну.
Пошто се премјери нешто беза и попије кахва, баба се диже. Мајка дјевојчина прати је до на степенице, а дјевојка је прати чак до на врата и кријући тутка јој ружу међу сухе прсте.
А дође ли у кућу гдје је млада невјеста, одмах се осмјејкује и врти главом.
— Надаш ли се унучету? — пита свекрву.
Свекрва, макар какав посао радила, оставља га и пристаје за њом. Свака хоће да заједно са невјестом прегледа бабину робу. И свака се прави весела, разговорна, испотаје мотрећи бабине покрете и погледе невјестине.
— Хајде, па испеци и донеси кахву, јер сам ти уморна — говори баба свекрви, желећи да са самом невјестом пазарује.
— Нека, нека ... Невјеста је млађа, па ће она испећи — одговара свекрва, још пажљивије гледајући бабу и старајући се да се пазар чим прије оконча.
У куће гдје има млада невјеста, а нема свекрве, баба није смјела јавно улазити. Ту се она прокрадала кришом и кришом продавала. Младожење су некако зазирале од ње. Нијесу допуштали женама, да носе кошуље од њезина беза, јер се дешавало, те су се неколике превариле и мислећи зар да су још дјевојке, слале по њој руже и писма којекаквим момцима. Било их, па су се клели како су се неке невјесте, пролазећи кроз она баштенска врата, састајале у бабиној кући са разним мушкарцима, чак и ожењенима. Додуше, то су само зли језици изнијели, јер ако се покаткада што и десило, било је само случајно и због пазара. Наравно, да ни невјестама није било право да им младожење шурују са бабом. Ради тога мало се нашло људи, који су је смјели, макар и послом, примити у дућан, бојећи се сијасета код куће.
Али и ко није желио шуровања са бабом, није јој то смио отворено казати. Морао се мајсторски извлачити и укривати испред ње. Јавно је још мање смио говорити, — јер је баба била некако свезнајућа и знала старе, покрупње гријехове неких које други није смио знати, — те отуда није било отворених нападаја на њу.
Поред осталих тајних гласова који се о њој проносили, говорило се и да је богата и да има доста новаца, готовине. У наше мјесто дошла је као удовица, управо пристала за једним трговчићем, који је, како но се у пјесми пјева, „обљубио, па је оставио...” Свак је тврдио, како је тада донијела са собом много готовине. Осим тога и трговина са безом ишла јој је добро, а падало јој и лијепих новаца од момака и од дјевојака, као и од оних који су се случајно, код ње састајали. Са травама, такођер, ћарила је понешто, нарочито су средовјечни људи (чак и старци неки) долазили јој често, да их излијечи од разних, готово и непреболних болести.
— Коме ли ће читав мал припасти? — забринуто су се питали људи у чаршији, сједећи на беспослици пред дућанима и испијајући кахву.
— Има ли икога од рода?
— Ђе јој је род?
Њезини авлијаши још су је више вољели ради тога. Свако јутро обилазили су је, или, ако ништа друго, провиривали кроз прозор, да виде је ли жива. Надали су се да ће онај који је најпрви прогласи мртвом, постати јој нашљедник. А сваки је желио да то буде.
Баба-Јована наслухивала је све свијетске разговоре и само се смјешкала. Нарочито јој се допадало што се толико брину о њезину благу. Ипак у авлијаше није имала много вјере, те је сваку вече обоја врата чврсто закључавала и подупирала их гвозденим полугама, које је само зато купила.
А ипак није хтјела на онај свијет отићи без завјештања и не давши новац у сигурне руке.
Једне зиме, кад се осјети нешто слабија, три дана је гонила попа — који се, Бог зна рашта, непрестано сакривао — да се споразумије с њиме. Најпошље га ухвати у црквеној авлији, са обојицом црквених тутора. Састала се сва тројица, унијели се један другоме у лице и живахно разговараху.
— Добро јутро! — назва баба, сагнувши се да пољуби попа у руку.
— Бог помог’о! — проциједи поп кроз зубе и прије него је спустила усне на кожу му, трже руку натраг.
— Три дана има како те тражим, оче, па ...
Оба тутора малко искоса погледаше на попа. Поп поцрвени и силно поче звецкати бројаницама.
— А што ћу ти? — запита набусито. — Шта имаш са мном?
— Пуно имам — намигну баба, отирући се око уста чистим, бијелим јаглуком. — Говорићемо о томе ... Та знамо се ми, мој попо, добро ...
Поп отегну вратом, прогута пљувачку и поче се обазирати око себе као да тражи нешто. Тутори га само премјераваху погледима и згледаху се међусобно.
— Па шта ћеш? Смијемо ли ми знати? — ласкаво поче Митар, први тутор, гојазан, кочоперан старчић, руменкаст у лицу, и некадашњи добар муштерија баба-Јованин. Она га је често лијечила, нарочито од струне и срдобоље.
Баба отегну танким обрвама и као замисли се.
— Па нека знате и ви ... И ви сте црквени људи — рече. — Хоћу, да оно моје сиротиње распоредим по својој жељи. Ове сам године нешто слаба и, чини ми се, нећу пребољети зиме. Па нећу умирати к’о нико. Хоћу да се и моје име у цркви спомиње и пошто умрем ...
Митар погледа у попа, а поп у другога тутора Станка Ћатића.
— А шта си смислила? — запиташе сва тројица готово једногласно.
Баба-Јована лукаво се осмјехну и не одговори одмах.
— Говори! — окоси се поп, играјући се бројаницама. — Не можемо ми тако чекати. Имамо још послова...
— Лакше, попо, лакше — дочека она, поново се отирући јаглуком. — И ово је црквенски пос’о ... Ти знаш да ја никог од рода немам, па сам рада да све своје оставим цркви.
Митар расклопи уста као да ће је прогутати, дочепа је за прсте и стиште их.
— Ејвала ти! — Томе смо се од тебе и надали. То... то је христијански. Богоугодно, брате, лијепо ... Чим издахнеш, да полетиш право у рај.
Баба се закашља и отпочину мало.
— Ја имам ону кућицу... Купила сам је за хиљаду гроша, а толико и сад ваља ... — прошапта.
— То је за сто фијорина! — упада Станко.
— Не знам ти ја у фијорине. Ја контам гроше... — осијече баба. — И, ето, кућа вам је прво.
— А друго?
Баба приступи попу и понизи глас.
— Друго је готовина. К’о што сви знате, соба ми је попођена тафтама. У крају, ђе лежим вазда, испод самога ми душека, има једна тафта, па ако се добро потегне, извуче се. Под том тафтом закопала сам у једној кутији сву готовину. То нико не зна него ви сада. То узмите за цркву чим умрем...
Поп од радости заборави се, па загрли бабу и пољуби је у чело.
— Хиљадили се таки добротвори! — одушевљено кликну. — Благо нама са таким дародавцима!
— Амин! — дочекаше обојица тутора, готови да је и они загрле.
Баба-Јована приступи им још ближе.
— Ама нек ни мени није напразно — рече лукаво, једнако се отирући јаглуком око уста. — Барем кад умрем, лијепо ме укопајте и сваке године нек ми се чини једно мало опијело.
— Чиниће се и осам! — узвикну поп још заносније. — Ја ћу тебе увијек спомињати, на свакој служби.
Баба се преклони и пољуби га у руку. Преклони се и пред туторима, а, пошто јој и они пружише руке, рукова се с њима и полагано одгегуца даље.
— Шта велите? — запита их поп, чим се баба удаљила.
— Ово је згода једна! — дочека Митар и поче трљати руке. — Згода, брате! Биће ту пара к’о пијеска! Ово је добротвор један.
— Шта мислиш, хоће ли бити која хиљада фијорина сакривена у кутији? ...
— Ја не знам, ама биће пуно... Колико гођ ко рачуна, она има више ... Вазда радила, а никад много не трошила ...
Станко замота брк око прста и уви га.
— Ама је велика грешница! — рече мрко. — То ме једино пече. Знате ви у какве је занате газила, па су то баксуз-паре ...
— Никтоже без грјеха, токмо једин Бог! — упаде поп одижући кажипрст у вис и показујући на небо.
— Ко није грешан, нек се каменом баци на њу. И зар је она крива што је свијет поган, па чини безаконија? ... Да је свијет није шћео слушат’, зар би она могла сагријешити?
— Тако је! — потврди Митар и заклима главом.
— Грешни смо сви.
И, да му се не би ријечи рђаво тумачиле, бржебоље упаде:
— Има пуно грешника!
Од тога дана, баба-Јована је много поскочила у очима попа и тутора црквених. Поп је, дијелећи нафору, чак разговарао с њоме и питао је за здравље, што је дало повода злим језицима да опет измишљају некакве приче и да вежу попа са оним удовицама из бабине авлије. Митар је такођер разговарао с њоме и нудио је да стоји у столу, близу неких чесних трговаца. Једини Станко што је остао повучен, јер му је жена била права богомољка и вјечито чамила у цркви, па би могла криво схватити његово понашање и дигнути грају у кући.
Наравно, да је толика пажња радовала баба-Јовану. Она би још чешће полазила цркву, да је изненадна болест не сруши на постељу. Једне вечери заболише је прса и кад авлијаши дођоше ујутру да је обиђу, лежала је у бунилу.
— Куку, шта јој је? — запиташе сви зачуђено и почеше се купити око ње.
За неколико минута напуни се сва соба авлијашима. Неки нијесу могли станути у собу, али се збили око врата, па само пазе да који од оних ближих не ископа испод бабе новце. Тешко да је ико у болести имао толико послужитеља, колико баба Јована. Неки јој намјештаху јастук под главом пипајући узгред: има ли што под њим, други поправљаху душек, трећи је трљаху сирћетом по њедрима, а четврти подухватаху испод леђа, „да јој је лакше дисати ...”
— Ху, брате, што смрди! — рече, у неко доба, Андрија Глибан зачепљујући нос прстима. — Треба барем половица да нас изађе.
— Треба рече и Милан сомунџија, искрај врата. — Пуно нас је.
— Па излазите, брате ... Ви што сте ближе вратима, излазите ...
— Не треба ми да излазимо, — одговори Милан набусито, — ми смо потље дошли, па смо одморнији и можемо дуље остат’ код ње, а ви сте се уморили, па излазите.
Међутим се јави и поп са туторима.
— Шта је то? Каква је то галама? — задреча још са авлије, пробијајући се кроз свијет. — Болесна жена, а ви галамите!
— Слаба, оче. Умријеће! — одговори Милан, па се склони с пута и скиде капу.
— И не умрла га, кад је ’вако загушљиво! — осијече поп бијесно. — Напоље сви!
Сви га погледаше зачуђено.
— Напоље! — понови поп још бјешње.
Андрија се одмакну од болеснице и искриви се малко.
— Зар и ја? — запита оштро.
— И ти!
— Ко ми то може забранит’?
— Ја ... — дрекну поп. — Кад хоћу да причестим болесника, забранићу свакоме.
Андрија умукну. При спомену причешћа обори главу и погурен пође из собе гуркајући пред собом остале.
— Сад прекрите пенџере, да не може нико вирити! — заповиједи поп туторима осврћући се на све стране и мргодећи се.
И Станко и Митар скидоше фермене са себе. Њима зачепише пенџере.
— Помакните болесницу!
Оба тутора полако прихватише за душек и помакоше га са болесницом заједно. Испод душека вирила је даска, баш како је баба причала. Поп се пре-крсти, загрну рукаве и из све снаге потегне даску.
— Ето кутије! — прошапта, опазивши овећу, полугњилу кутију, слабо закопану, која је вирила између некаквих крпетина.
— Ето је! — шапну и Станко. — Да бројимо!
— Шта ћемо бројит’? — дочека Митар, лагано га гурнувши лактом у ребра. — Чуће се звек, па ће ови разбојници налетети на нас. Оставите у мене до изјутра, па ћемо изјутра бројати.
Поп метну обје руке на кутију и чврсто је поклопи њима.
— Јок! Не дам је никоме! Запечатићемо кутију, па нека стоји у цркви — осијече. — А сјутра ћемо бројати ...
Сложише се.
Митар завуче руку у дубоки џеп својих широких, масних чакшира и извади читаву прегршт: канапа, конаца, пуца, пера, печата и отпадака од свијећа. Нађоше и кресавицу и запалише свијећу. Запечатише. Поп умота кутију у своју бошчу, којом умотава црквене књиге, и нареди, да се даска увуче, гдје је и била ...
— Умрла! — уједанпут дрекну Митар, пошто су намјестили даску и довукли душек на старо мјесто.
Поп се наднесе над бабу и попипа јој чело.
— Умрла! ... — проциједи кроз зубе. — Бог да јој душу прости! ...
Запалише јој свијећу над главом и поп очита молитву.
— Умрла, покој јој души! — објави авлијашима, отворивши врата.
И са туторима заједно изађе, не обзирући се ни мало на то, што авлијаши, гурајући и бијући се, нагрнуше у бабину собу.
— Треба је свечано укопати — рече Митар путем.
— Треба! — потврди поп. — Сва звона нека огласе смрт, сва школска дјеца нека иђу на спровод, а зваћемо и народа ... Сад је мртва и смије се казати њезино добро дјело ...
— Ти, попо, слово да говориш! Без тога не ваља — напомену Станко.
— И говорићу — дочека поп брзо. — Ја сам то напис’о давно. Зар таки добротвор да оде без слова?
* * *
Сјутра-дан, по спроводу бабину, поп и тутори отворили су кутију и пет минута забленуто гледали у њу, не могући да се освијесте и прихвате за новце. У кутији су били сами гроши. Тек кад су се мало прибрали, узели су да броје и набројали два гроша више од хиљаде.
— То је сто фијорина! — рече Станко, чешкајући се по потиљку.
— То није ништа! — мрко одговори поп, чупкајући се за браду. — Само сто фијорина! А спровод вриједио четири пута толико! ...
Митар га поплашено погледа.
— И како ћеш сада свијету рачун дат’? — запита. — Још ће казати да смо ми покрали. Преварила нас бездушница!
— Бездушница, грешница! — цикну поп и тресну кутијом о тле. — Она се по закону није смјела ни унијети у цркву... Знате ли, шта је она радила? Туђе жене састављала са туђим домаћинима! Грешница! А ја је у слову толико фалио!
Извори
[уреди]- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 3, страна 65-76 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|