БИОГРАФИЈА СИМЕ Д. МИЛЕУСНИЋА
Симеон (Димитрија) Милеуснић рођен је 18.8.1864. године у Сиску[1].
Отац Димитрије (рођен 1824. у Доњем Лапцу, умро 1906. у Доњем Лапцу) био је царински службеник. Мајка му се звала Смиљана (рођена Драгичевић у Днопољу, 1829. умрла у Сиску, 1910).
По усменој породичној хроници и реконструисаном породичном родослову, Милеуснићи су доселили у Лику (Доњи Лапац) око 1690.године из Херцеговине, на челу са претком Вујасином, који је са својом, у Лику превео још 40 породица. То село у Херцеговини, налазило се на граници Конавала и Херцеговине, и звало се Дунаво. Ово отвара претпоставку да су најстарији досељеници пребегли у Херцеговину након пада српске средњовековне државе и града Смедерева (на Дунаву!), половином 15. века.
Вујасин Милеуснић имао је, сачувано је у предању, побратима Вука Јаћимовића, са којим се у сеоби за Лику, растао у Невесињу. Обе породице имале су сачуване наследне печате, који су озни чавали неку врсту ситног племства (кнезови). Потомци Јаћимовића населили су се око Ужица и свој печат сачували, док се печат Милеуснића изгубио.
Породични родослов почиње иначе од Јандрије Милеуснића (око 1750). Породична хроника Милеуснића такође чува спомен на једног од својих предака (највероватније, према родослову, реч је о деди Симе Милеуснића, Милети), човеку високом преко два метра, који је био Наполеонов војник и после похода на Русију и пораза 1812. пешке се вратио из Русије у Лику, одравши коњску кожу да би се сачувао руске зиме, захваљујући чему је и преживео. Због одбијања да се поунијате, породица Милеуснић присилно је насељена негде на Тромеђи код Далмације, а потом у село Брлог у Лици, где се и данас једно место зове Милеуснића Кула.
Вековна борба против насилног покатоличавања створила је нов манир надевања личних имена. Са чисто народних, словенских, прешло се на црквена, тако да је отац Симе Милеуснића крштен као Димитрије, Сима (крштен у Петрињи) као Симеон, а његон син добио је име Василије. Познати као напредан и просвећен део српског народа, добри говорници, појци и трибуни, Милеуснићи нису били омиљени у државној хијерархији католичке аустријске царевине, али их је штитио граничарски статус, све до развојачења Војне Крајине.
Симеон Д.Милеуснић (на свим рукописима се потписивао као Сима), завршио је осморазредну грађанску школу у Сиску и троразредну учитељску школу у Петрињи. Матурирао је 1882. године, а учитељски испит положио 1884, такође у Петрињи. Прво учитељско место било му је Ловска (срез Новска) у периоду од 1882 до 1885. године. Потом добија премештај у село Бодергај (срез Нова Градишка). Негде у овом периоду, Сима Милеуснић се и оженио Јулком, рођеном Плавшић, родом из Пакраца (рођ. 1867. у Пакрацу, умрла 1943. у Земуну). Имали су петоро деце, четири ћерке и једног сина (Милева, рођена 1885. у Бодергају, умрла 1906 у Сиску; Анка рођ. у Пакрацу 1887; Драгица, рођ. 1889 у Пакрацу; Василије рођен у Рогољима 1891. и Зорка, рођена у Рогољима 1891. умрла у Чаковцу 1925).
У периоду од 1886. до 1889., Сима Милеуснић са породицом живи и ради у Пакрацу. Од 1889. службује као учитељ у Рогољима код Пакраца, и ту почиње његова замашна сакупљачка делатност. О томе сам пише: "Потписани службујем као учитељ у Славонији 18 година. У Рогољима већ 11 година. Од првога дана службе, почео сам биљежити народне умотворине, у чему је народ овде богат (подв. прир.) До сада сам само купио и биљежио, а да нисам никуда слао, нити дао штампати. Сад имам велику сбирку пјесама, приповједака, загонетки, пословица итд...." (писмо од 30.10.1900).
Своје прве записе, између 1896. и 1900, Милеуснић шаље на позив Матице хрватске у Загреб (позната су три рукописа), али се силно разочарао видевши три своје песме објављене као хрватске у познатој колекцији "Хрватске народне пјесме" у 10 томова. У Рогољима Сима Милеуснић службује до 1902. године, а потом добија учитељско место у Слобоштини код Славонске Пожеге, где наставља своју сакупљачку делатност. Такође, од 1900. своје рукописне збирке сукцесивно шаље Српској краљевској академији у Београд, са којом сарађује следећих 7 година (до 1907. Од ових записа, Милеуснић је објавио три прилога у "Босанској Вили" током 1903. и 1904. године.
Од 1907. до 1908. г. Милеуснић службује као учитељ у Горњем Скраду (срез Војнић), а од 1908. је у Утињи, такође код Војнића. Последње писмо упућено Академији у Београд, датирано је 1910. године. У њему Милеуснић тражи "награду” за бројне послане рукописе (писано из Утиње код Карловца). Пред балканске ратове Сима Милеуснић са породицом пресељава у Земун. Године 1914. интерниран је као српски родољуб у Горњи Скрад код Војнића, где остаје до 1918. Од тада је поново у Земуну, где између два светска рата постаје један од знаменитијих грађана Земуна. Био је члан Српске Радикалне странке, члан Српске земљорадничке задруге у Земуну (1927), Српске занатлијске, певачке и просветне задруге такође у Земуну, члан Београдског обласног одбора друштва Црвеног крста (1933), начелник "Сокола" за Земун, појац у Николајевској цркви, библиофил и повереник Српске књижевне задруге од 1895. Становао је у Дубровачкој улици бр. 12 у Земуну и сваке недеље, са супругом организовао ручкове за бројне пријатеље и породицу. У кућу Милеуснића радо су долазили: песник Војислав Илић Млађи (чија се рукописна збирчица посвећена С. Милеуснићу чува у породици), др Душан Поповић, историчар и правник, Радивој Кашанин, математичар и проф. Универзитета, Константин Теодоровић, директор Земунске гимназије и многи други.
Са почетком другог светског рата и успоставом Независне Државе Хрватске, Сима Милеуснић, као старац од 78 година, интерниран је од стране усташких власти по други пут у животу, овог пута прво у Пакрац, где је провео краће време у болници, одакле потиче његова последња дописница упућена супрузи (писана латиницом, оловком) са датумом 1. 9. 1942., у којој пише:
"Драга моја мама!
Мени се чини, да се не ћемо скоро виђети, јер за мене нитко ништа не ради. Ја не могу да једем и да спавам. Ноћи су ми страшне. Јело ми не прија. К мени нитко не долази. Незнам колко ћу моћи још овде остати. Пошаљите ми 1000 к макар брзојавом, јер ми треба, да могу овде дуље остати. Оне ствари уредите и пошаљите за 8 дана, прије не. Прије 2 дана писао сам опширно, па тако урадите. Лео је био 2 пута, а Милка 4 пута код мене, од кад сам овде. Стара дође чешће, донесе мало леба и шљива. Јавите се чешће, да макар нешто чујем о Вама тамо. Све поздравља и љуби
Тата
И поред залагања познатог земунског Немца, Мозера, Сима Милеуснић није пуштен. Из Пакраца је депортован у усташки логор Стару Градишку где је ликвидиран непознатог датума пред крај 1942. године. Сахрањен је у неку од масовних гробница. Симеон Д. Милеуснић завршио је живот као мученик, на тлу Западне Славоније, недалеко од села где је као учитељ службовао и остварио богате и драгоцене записе српске народне песме. На породичној гробници у Земуну, стоји уклесано његово име, година рођења и смрти, као једини белег његовог земног почивалишта. Сима Милеуснић је поделио судбину српског народа чије је песме бележио. Својим животом и делом које га је надживело, он представља аутентичну судбину Срба на ветрометном крајишком простору, са свим најбитнијим одликама српског постојања и нестајања на том тлу.
Референце
[уреди]- ↑ према доступном архивском материјалу, а нарочито захваљујући љубазности потомака Симе Милеуснића који данас живе у Београду, дошли смо до веома занимљивих и неопходних података да би ова биографија могла бити сачињена. Све податке као и документа о животу Симе Д. Милеуснића добила сам од др Ненада Милеуснића, коме се овим путем најтоплије захваљујем.
Извор
[уреди]- Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге: у записима Симе Д. Милеуснића, Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 1998., стр. 377-381.