— А, мој драги, што си поникнуо?
Поникнуо, главу објесио
као да си иглу изгубио!
Да сам млада дукат изгубила,
не бих тако главом поникнула, 5
већ бих тебе чисто погледала
и на те се мило насмијала.
— Šути, драга, не говори лудо,
синоћ ме је мајка оставила,
синоћ ми је свијет промијенила! 10
Ево сад се са кабура вратих
и окренух испред твојих двора,
да те видим, моје миловање,
не би ли ми туга уминула.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 518.
