Ajiša/3

III ČIN

►

III ČIN

(Bašta, neuređena, zapuštena. Sva obrasla u gustu travu i divlje cvijeće. Nekolike kruške i nekolike smokve iskrivile se ispod mrkog, bršljanom obraslog zida, sa desne strane. Između smokava mali kapidžik, kroz koji se prolazi u kuću. Na sredini dvije oveće trešnje. Na lijevoj strani plot od samih narova, koji se rascvali. U dnu, između vrbova šiblja, protiče rječica. Na jednom mjestu, gdje je šiblje prosječeno, vide se tri basamaka, niz koja se spušta do vode).

NEDžIBA (rumena, zamorena. U lakim haljinama, sa nakvašenom kosom i sasvim mokrim rukavima od košulje. Sa drugim dvema sluškinjama dovezla se u maloj, uskoj lađici. Ostavljajući veslo): Evo nas!... Stigosmo!... (Izlazi zi lađe i pomaže drugima da izađu. Čim se jače lađa zaljulja, sve tri udare u vrisku i smijeh).
HASAN (Puši na čibuk i gleda ih): Lakše!... Lakše!... Kako se ne stidite da galamite i da se smijete toliko?
NEDžIBA: Da se stidimo?... Rašta?
HASAN: Nema ni dva mjeseca otkako je beg umro, a vi da se smijete!
NEDžIBA (uzvije ramenom): The... Zar bi on mene žalio?
HASAN (gleda je; snuždeno): A ja vas ostavljam... Danas...
NEDžIBA: Ideš?... Kuda?...
HASAN (tiho): Kud me oči vode, a noge nose.
NEDžIBA: I nije ti žao?
HASAN: Nema bega... Ne trebam vam ni ja... (Otegne). Zar da mi žena zapovijeda?
NEDžIBA: Zapovijedala ti je i prije.
HASAN: Dok je beg bio živ, drukčije je bilo.
NEDžIBA (sjetno): Žao mi te je...
HASAN (otpušta dimove; tiho): Ne pomenite me po zlu!
NEDžIBA: Ni ti nas ne zaboravi!... (Hasan ode u kuću).
JEDNA SLUŠKINjA: Da nije čuo da će se hanuma udati, pa zato ide?
NEDžIBA (brzo): Ko je kazao da će se hanuma udati?
SLUŠKINjA: Tako se sada priča.
NEDžIBA: Prazne priče! (Opazi Ajišu. Brzo iz lađe uzme nekoliko čaršava i peškira i, tokorse, počne prati).
ZLATIJA (ulazi sa Ajišom, Fatimom i Hajkunom. Ajiši): Niko ti više na putu nije!... Slobodna si!
FATIMA (jače): Sad misli o kome ti drago!
HAJKUNA: Lijepa si, mlada... Lako ti je!
AJIŠA (nemirno): Dodijaše mi prečesti savjeti!
FATIMA (uporno): Dli ti ne smiješ i sada tugovati!
ZLATIJA (namigne): Udovice rijetko tuguju.
HAJKUNA (kao u čudu): Šta ti sad smeta da se veseliš?
AJIŠA (tiho): Sve.
ZLATIJA: Rašid-Beg ti nije bio drag... Sad ga nema.
FATIMA: Sad biraj!
ZLATIJA (vatreno): Kako li bi se momci otimali o te!
FATIMA: Namigni samo, pa da vidiš!
SVE: Biraj, Ajiša, biraj!
AJIŠA (snuždeno): Neću, neću, neću!...
FATIMA: Nećeš?
ZLATIJA (s prekorom): Pa dokle ćeš tako jadovati?
AJIŠA: Do groba!
ZLATIJA: Grob je daleko od mladosti.
AJIŠA: Ko zna!.. . Moj će, može bit’, biti blizu... Ko zna?
(Hatidža ulazi).
SVE: Hatidža!
HATIDžA (pristupa Ajiši; brižno): Kako ti je?
AJIŠA: Uvijek jednako...
ZLATIJA: Dertli je i danas!
FATIMA: A mi došle da je razveselimo!
ZLATIJA (udari u smijeh): Misli o smrti!... Hahaha!
HAJKUNA (odmakla se od njih i razgovarala sa Nedžibom. Zatim uljegla u lađu i, ljuljuškajući se, tapše): Ko će sa mnom?
ZLATIJA i FATIMA: Ja!... Ja!... Ja!...
HAJKUNA (pjevuca): Niz vodu... niz vodu... do hodžine ćuprije!
ZLATIJA (meko): Ajiša!... Hajde s nama!
AJIŠA: Neću... Ostavite me sada! (Hajkuna, Zlatija, Fatima i Nedžiba sjednu u lađu. Nedžiba vesla).
HATIDžA (tiho): Zar i sad misliš o smrti?
AJIŠA (mirno): Čekam je.
HATIDžA (s osmijehom): Dugo ćeš se načekati!
AJIŠA: Ona dolazi, primiče se... (Lakše). On je rekao, da će me i mrtav goniti, pa...
HATIDžA. Pa?
AJIŠA: Počeo je.
HATIDžA: Besposlice!
AJIŠA (jače): On, on, on i sad mi je gospodar!... Jači nego ikad... Dok je bio živ, mislila sam uvijek na Ibrahim-bega, na sevdah svoj ... (Sa nekim strahom). A otkako je umro, mislim samo na njega!... Samo na njega!...
HATIDžA: Čudno!
AJIŠA: On je vazda uza me!... Samo on! (Strese se). Javlja se, smije mi se...
HATIDžA (podrugljivo): Mrtav da se smije!
AJIŠA: Svaku noć, zarana, dođe mi... Slab, nemoćan, slomljen, sa pomućenim očima i suvim, bijelim usnama... Brk jedan opustio se, prionuo za vilicu; na bradi mu se rumene nekolike kapi krvi... Stoji pognut, iskrivljen, pridržavajući se za demire... I gleda me gleda mrko, osvetnički...
HATIDžA: Snovi!
AJIŠA (nastavlja): Pa udari u smijeh u suv, promukao smijeh, koji zaudara na strvinu i zasipa te kao gnjila crvotočina... Grči se, previja od smijeha... sjena mu se opružila čak do mene, dugačka, debela, balava kao kabasta pijavica... (Gadeći se). I hoće da me uhvati, obgrli... Kuša da mi ledenu, gnjecavu ruku zavuče u njedra, duboko, da... (Opet se strese). Uh, uh!...
HATIDžA: Ne misli na njegove prijetnje, pa će i tih prikaza nestati...
AJIŠA (bolno): Ja bih htjela... ah... ali ne mogu... Ne mogu da ne mislim... (Nakon kraće počivke)- Neki dan mi dolazio Ibrahim-beg... Prosio me.. .
HATIDžA (brzo): Prooio?
AJIŠA (nastavlja): A tada... iste noći... eto opet njega — Rašid-bega!... Smije se kao bjesomučan, kikoće, kikoće, vrišti... I kao da me poče dražiti, rugati se... „Udaj se, udaj”. Kaže: Otiđi ašiku svome... A ja ću za vama, za vama, za vama... Sve korak u korak!...”
HATIDžA (s podsmijehom): Grdna prijetnja!
AJIŠA (lakše): „Otićeš mu obljubljena i omilovana” veli opet. „Ja sam te prvi obljubio, ja ću te obljubiti i pošljednji... Stegnuću te jedne noći na prsi svoje i oteti iz dušeka njegova... Ja sam silan!... Ja sam svemoćan!”...
HATIDžA (brižno): Spavaš li sama?
AJIŠA: Sa Nedžibom.
HATIDžA (ozbiljno): Bježi iz ove kuće... Hajde ocu!
AJIŠA: Ne mogu...
HATIDžA: Rašta?
AJIŠA: Ne smijem!
HATIDžA: Otac ti je!
AJIŠA: Ako mu odem, ubiću ga!... On i sad kao da se stidi... Bježi od mene oakriva se kad god može.
HATIDžA: Zar?
AJIŠA: Ne može u oči da mi gleda. Rijetko kad i dođe.
HATIDžA: Otiđi mu. Oprosti i umiri ga!
AJIŠA: Zar da se kao sjenka vrzam oko njega?... Da ga mučim kao mrtav Rašid-beg mene?
HATIDžA: A ti se udaj!
AJIŠA (setno): Ne govori o tome!
HATIDžA: Ibrahim-beg te prosi... Eto, da ti se stara želja ispuni!
AJIŠA (uzdahne): Eh, kad bih mogla!
HATIDžA: On te zove, traži...
AJIŠA: Uzalud!... Ne mogu se odazvati!
HATIDžA: On te i sada voli!... (Jače). Koliko li te voli!
AJIŠA (strasno): A ja njega?... (Snuždeno). Eh...
HATIDžA: Nemoj razmišljati!... Pođi sa njim!
AJIŠA (bolno): Mogu li?... Mogu li?... Zar mu ne bih prvih dana omrznula?... Ne bi li se zgadio?... (Obori glavu i salomi prstima). Bože moj!
HATIDžA: Njemu nikada omrznuti nećeš!
AJIŠA: Ko zna?... Ko zna?... (Pogleda prema kapidžiku i prebledi. Prestravljena pripija se uz Hatidžu, sakriva se). Eto ga!... Eto!
HATIDžA (U čudu): Koga?
AJIŠA: Eto... Rašid-begaa!... Eto!...
HATIDžA (pogleda prema kapidžiku. Mirno): To je Hasan.
AJIŠA (pribira se; slobodnije): Hasan?... Jest, Hasan!... (Jače). Šta ćeš Hasane?
HASAN (obučen u Rašid-begovo odijelo, koje mu Ajiša poklonila, ulazi; mirno): Da idem, hanuma!
AJIŠA (ne sme da gleda u ono odelo, tiho): Zar odmah?
HASAN: Odmah...
AJIŠA (nemirno): Dobro... idi!...
HASAN (ulagivajući se): Još bih te molio...
AJIŠA (nehotice ga pogleda i opet kao da se poplaši; uzbuđeno vikne): Idi!
HASAN (mirno nastavlja):... da mi daš i begovu nargilu... Tebi ne treba... A ja ću da je držim, da nosim... Samo da gledam u nju...
AJIŠA (nestrpljivo): Uzmi!... Nosi!...
HASAN: Ja sam ga ljuljuškao na rukama dok je bio mali... Ne zamjeri, hanuma!
AJIŠA (sakriva se za Hatidžu. Gotovo cikne): Šta ćeš još?... Šta ćeš?
HASAN: Ti ga nijesi volila... Ja sam ga volio... Jadan, jadan beg!
HATIDžA (privija Ajišu sebi. Jače): Ostavi nas, Haoane!
HASAN: Ostaviću, ostaviću... Ne boj se... Htio sam još zaiskati i pušku njegovu.
AJIŠA: Uzmi!... Sve uzmi!... Idi!...
HASAN: Bog neka ti plati, hanuma!... Zbogom! (Ode).
HATIDžA (obgrli Ajišu): Dršćeš?... Šta ti je?
AJIŠA: Ništa... Ništa... (Lakše). One haljine... pa glas Hasanov... promukao... Činilo mi se kao da njega i gledam i slušam.
HATIDžA: Umiri se!... Sjedi! (Hajkuna, Fatima, Zlatija, Nedžiba doplove. Kikoću, trzaju se, prskajući se vodom, škropeći. Iskaču iz lađe, jedna po jedna).
FATIMA (idući prema Ajiši, brzo): Muštuluk!... Muštuluk!
AJIŠA: Šta je?
FATIMA: Pogodi: ko ti ide?
AJIŠA: Ko?
ZLATIJA: Viđele smo ga!
HAJKUNA: Nije daleko.
ZLATIJA: Ide amo, ide...
(Govore brzo, gotovo sve u jedan mah).
AJIŠA (Kao da se ne priseća): Ko je?
FATIMA: Šta mi ti je: nije otac, a draži od oca; nije majka, a draži od majke?
AJIŠA (življe): Ibrahim-beg!
ZLATIJA: Pogodila si!
AJIŠA (veselije): Ide?
FATIMA: Zaobišao je za ćupriju kroz bašče... Sad će biti ovđe.
AJIŠA: Blago meni!
FATIMA: Hoćeš li i pred njim biti tužna? (Sa strane se čuje pjesma:
Srdo moja, ne srdi se na me!
Jer ako se ja rasrdim na te,
Sva nas Bosna pomiriti neće...).
AJIŠA: Eto ga!
SVE: Eto ga!
ZLATIJA: Da bježimo!... Da nas ne vidi!
FATIMA: Da im ne smetamo! Hajkula. Brzo!... Brzo!... (Bježe u kuću i hanume i sluškinje).
AJIŠA (uhvati Hatidžu, koja je pošla za njima): Ne idi!... Stani!...
HATIDžA: Što ću ti?
AJIŠA (nemirno): Ne ostavl>aj me samu!
HATIDžA: Koga se bojiš?
AJIŠA (brzo): Njega se bojim... Sebe se bojim!... Ostani!...
HATIDžA: Ali...
AJIŠA (presiječe je): Ostani! (Gurne je u stranu, u zaklon).
IBRAHIM-BEG (probio se kroz narove): Ajiša!
AJIŠA: Zar ti? (Potrča mu na susret... Iznenada se uzvi i zastade).
IBRAHIM-BEG: Šta ti bi?... Što zastade?
AJIŠA (zbunjena, muca): Ništa... Onako...
IBRAHIM-BEG: Ljutiš li se na me?... Šta li?
AJIŠA (prekorno, meko): Da se ljutim?... Na te?...
IBRAHIM-BEG: Zar me ni sad zagrliti nećeš... (Nježno). Onako... kao nekad...
AJIŠA (setno): Davno je ono bilo!
IBRAHIM-BEG (raširi ruke, meko, moleći): Dođi!
AJIŠA (Ne može da se savlada. Potrča): Evo me!... (Zagrle se).
IBRAHIM-BEG: Sad mi te više niko otrgnuti ni ugrabiti neće!
AJIŠA (naslonila mu glavu na rame pa kao da je na sve zaboravila. Ne čuje ni šta joj govori).
IBRAHIM-BEG (vatrenije): Želiš li, Ajiša, da se ne rastavljamo više?... Hoćeš li poći za me?... Odgovori jednom!... (Hoće da je poljubi).
AJIŠA (otrgne se; brzo): Bježi!... Nećeš ljubiti!
IBRAHIM-BEG (moleći): Ajiša!... (Pristaje za njom).
AJIŠA (jogunasto): Ne, ne, ne, ne!... Ne smiješ ljubiti!... (Osorno). Bježi od mene!
IBRAHPM-BEG (s prekorom): Zar me i opet iznevjeriti?
AJIŠA (moleći): Bježi, Ibrahmme, ako milosti imaš!
IBRAHIM-BEG: Kud ću, jadan, bez tebe?... Kuda?...
AJIŠA (gotovo kroz plač): Ne muči me!... Hajde!
IBRAHIM-BEG: Zar je to mučenje kad te zovem sebi?
AJIŠA (očajno): Mučenje!... Patnja!... Jadi!.
IBRAHIM-BEG (meko): Zar ti nisam i sada drag?
AJIŠA (zanosno): Draži neko iko!... Draži nego ikad!... (S bolom). Ali ne mogu biti tvoja... Ne mogu!...
IBRAHIM-BEG (ne može da je razumije): Rašta?
AJIŠA (muči se, lomi, muca): Jer... jer nijesam više onaka, kakva sam nekad bila...
IBRAHIM-BEG (sa jednim tužnim osmijehom): To vidim i ja... Počela si drukčije mudrovati...
AJIŠA (sjetno): Nijesam ti više ruža neuzbrana... Ružu je tvoju drugi zgnječio u svojim njedrima...
IBRAHIM-BEG (vatreno): Na prsima će mojim ljepše procvjetati!
AJIŠA: Ja nemam više one mladosti, čednosti i čistote devojačke... Ne dolazim ti vedra, svijetla, neokaljana... Drugi me izlomio, drugi okaljao... (Zamoreno). Ah...
IBRAHIM-BEG: Meni si vazda i čista i svijetla!
AJIŠA (malaksalo): Drugi me i jedom svojim i otrovom zalio... Ni poljubiti te ne smijem, Ibrahime!...
IBRAHIM-BEG: Blago meni, ako od toga otrova umrem!...
AJIŠA (moleći): Hajde!... Idi!... (Jače). Uzalud ti govor!... On, Rašid-beg, i sad stoji između nas... Moćniji nego nas oboje!... Ja sam slaba, niska robinja njegova... Kad me zovne, moram mu se odazvati... Moram za njim!... (Jekne). I ti i ja sitni smo ... sitni... mali prema njemu!... Hajde!...
IBRAHIM-BEG (muklo): Hoćeš li da me upropastiš?
AJIŠA: Hoću da te sačuvam od njegove osvete... Neka se sveti meni koliko hoće. Ali tebe ni taknuti ne smije!
IBRAHIM-BEG (jače): Slušaj me!
AJIŠA (uzbuđena): Ne slušam te!... Ne slušam!... (Jače). Tebi se osvetiti ne smijem!... (Brzo, kao van sebe). Ja neću da budem tvoja... Neću!.. Ne trebaš mi!... Nek me ubije samu... (Žešće) Idi!... (Videći kako neće da ide, pomamno). Idi!... (Hatidži).
HATIDžA: Pomozi!...
IBRAHIM-BEG (opazi sakrivenu Hatidžu): Još jedna!
AJIŠA (živo): Goni ga, Hatidža!... Mrzak mi je!
IBRAHIM-BEG (pristaje za njom): Makar i mrzak, ali...
AJIŠA (razdraženo cikne): Idi!
IBRAHIM-BEG (zastane, snužden): Kajaćeš se, Ajiša!
AJIŠA: Nek’ se kajem!
IBRAHIM-BEG: Ovo je pošljednji put...
HATIDžA (prekrila šamijom lice. Prekida Ibrahim-bega): Ostavi je... Vidiš kako joj je...
IBRAHIM-BEG (uzdahne): Idem ... (Pođe, pa zastane. Kao da čeka da će ga opet pozvati. Baciv još jedan tužan pogled na njih, lagano ode).
AJIŠA (okrenula se, ne smije da pogleda za njim. Tek kad osjeti da je zamakao, pritrča Hatidži i zagrli je): Jao!... Ode mi!... Hatidža!... Sestro!... Ode!... (Čuje se kako Zlatija, Fatima i Hajkuna u kući pjevaju). Jao!...

1907.

— Kraj. —

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.