Ајдук Новак и ђевојка

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Ајдук Новак и ђевојка

Вјерно служи Пеик-Ибрахиме,
Вјерно служи код Цара Турскога.
У цара је госпођа ђевојка:
Цар је рани да за себе узме,
Цар је хоће, а ђевојка неће, 5
Ранио је петнајес годинах.
Кад ђевојци веће дотужило
Она зове Пеик-Ибрахима,
Па је њему 'вако говорила:
„Вјерна слуго Пеик-Ибрахиме! 10
Кради коње и царево благо,
Да идемо планини Копајној;
Тамо јесте моја очевина,
Очевина стара ђедовина.“
То је Турчин једва дочекао. 15
Краду коње и царево благо,
Побјегоше планини Копајној,
У Копајној ноћцу преноћили,
У Копајном под зеленом јелом.
Кад сјутра бијел' дан освану, 20
Сњези пали а други падају.
Љуто куне љепоту ђевојку,
Љуто куне Пеик-Ибрахиме:
„Ој ђевојко да те бог убије!
Зашто мене од цара одмами? 25
„Ја код цара могах живовати,
Цар би мене бољом оженио,
Љепшом, вишом господском ђевојком.“
Ал` бесједи љепота ђевојка:
(То се њојзи срамота учини) 30
„Вјерна слуго Пеик-Ибрахиме,
Ако ти је зима додеала,
Вране коње попењ' у жељезје,
И помећи коње у катарне:
Па ми љези на свилено крило, 35
Дат' покријем коластом аздијом.“
Кад је Турчин разабрао р'јечи,
Вране коње попе у жељезје
И помећа коње у катарне,
Па јој леже на свилено крило; 40
Она г' покри коластом аздијом.
Заспа Туре кано јагње лудо,
Она трже од појаса ноже,
Па погуби Пеик-Ибрахима.
Онђе сама ноћцу преноћила, 45
У Копајној под јелом зеленом.
Кад у јутру бијел' дан освану
Красно јарко огрануло сунце,
ђевојка се диже путовати:
Она сједе на добра коњица, 50
Па се попе горе на Копајну,
Уз Копајну гледи низ Копајну.
Она стаде размишљати мисли:
„Мили боже што ћу и како ћу!
Натраг несмјем а напрјед неумем, 55
Ако ћу се натраг повратити,
Голем зулум ја учиних цару:
Покрах коње и Царево благо,
И одведох слугу најбољега,
Одвела га и погубила га. 60
Идем напред што год вишњи Бог да.“
Копај' пређе у Косово сиђе,
Косов' пређе на Звечан изиђе,
Звечан пређе у Рогожњу дође,
Са Рогожње у Приштину дође; 65
У Приштини ноћцу преноћила,
Код једнога добра домаћина;
Домаћин јој коња напоио,
И ситне га зоби назобио.
Јошт ни б'јела не дочека дана, 70
По ноћи се дигла путовати;
Она стаде попјевати танко,
Кроз Качане старе Новакове.
Зачуо је хајдук Новак стари,
Па дозивља два Новаковића; 75
Једно Грују друго Татомира,
И свог брата Дели-Радивоја:
„Ви идите моја ђецо драга,
Па видите, ко то ноћу пјева,
Ако ј' вила, ако је ђевојка, 80
Под шатор је мени доведите;
Аколи је каква заточника,
Од њега ми крило донесите;
Још га дјецо и ви покарајте,
Не не пјева ноћу кроз планину, 85
Нек не плаши наше заточнике.“
Изађоше три добра јунака,
Под ђевојком коња уватише.
„Стани море! Ко то ноћу пјева?
Ако с' вила, ако си ђевојка, 90
Под шатор те зове старјешина;
Аколи си каква заточника,
Курва дат' је и отац и мајка!
Што ти пјеваш ноћу кроз планину?
Па ти плашиш наше заточнике.“ 95
Просу сузе љепота ђевојка:
„Нисам вила, моја браћо драга,
Већ жалостна госпођа ђевојка;
Како име вашем старјешини?“
„ „Ајде амо, што му име питаш.““ 100
Одведоше по шатор ђевојку,
А ђевојка тужно проговара:
„Мили Боже, на свему ти хвала!
Ђе допадох млада, под шатора!“
Гледи Груја љепоту ђевојку, 105
Па бесједи Новаковић Груја:
„Сладки бабо, да л'јепе ђевојке!
Давно тражиш за мене ђевојку,
Ево, бабо, за мене ђевојка.“
Бесједи му јадук Новак стари: 110
„О Грујица, моје чедо драго!
Јест да' ј' л`јепа госпођа ђевојка,
Ал' ту нема ни попа ни кума,
Б'јеле цркве, ђе ће се венчати.“
Кад то чуше два Новаковића, 115
Дигоше се на ноге лагане,
Па нађоше и попа и кума,
Б'јелу цркву, ђе ће се венчати.
Док небише стали на венчање,
Дотле небо чисто, ведро било – 120
Кад младенци стали на венчање,
Навуче се облачина сиња:
Из облока два грома пукоше,
Из два грома два дажда крвава;
Наслужи се чаша молитвена, 125
Пуна им се крви наслужила;
Свештеника оба осл'јепила,
И четири ђака оњемила,
Само оста самоуче ђаче,
Што је само књигу научило. 130
Књигу пише самоуче ђаче,
Па је шаље у Качаке старе:
„Од' Новаче да чудо гледамо,
Од Грујице и твоје снашице.
Док не бисмо стали на венчање, 135
Дотле небо чисто, ведро било;
Кад младенци сташе на венчање,
Навуче се облачина сиња,
Из облака два грома пукоше,
Из два грома два дажда крвава; 140
Наслужи се чаша молитвена,
Пуна им се крви наслужила;
Свештеника оба осљепише,
И четири ђака оњемише.“
Кад је Новак књигу разгледао, 145
Он се шеће у бијелу цркву,
Па узима љепоту ђевојку,
Узима је за десницу руку;
Изведе је пред бијелу цркву,
Па говори ајдук Новак стари: 150
„Ој ђевојко, моје чедо драго!
Кажи право, тако здраво била,
Ког си рода кога ли племена,
Ког имена, којег презимена
Да ти који што од рода н'јесмо!“ 155
Сузе просу госпођа ђевојка:
„Нисам вила драги родитељу,
Већ жалoстна госпођа ђевојка.
Мож'тел' знати, и у памет брати
Кад су Турци Орид поробили, 160
Новакове дворе попалили,
Новакове и Радивојеве;
Нејаку су мене заробили,
У велевци у златној колевци.
Везиру ме турском поклонили, 165
Рани м' везир до седам годинах,
Од седам ме цару поклонио.
Цар ме рани до петнајст годинах,
Цар ме рани да узме за себе:
А ја бабо за Турчина нећу, 170
Већ је мени на ум пала мајка,
Имам стрица Дели-Радивоја,
До два брата Груја и Татомир';
Мајка ми је из горице вила,
Па сам пошла да ја њих потражим.“ 175
Кад је Новак р'јечи разумјео,
Сузе просу низ' јуначко лице;
„Ти си Јело мезимице моја!
Ти си Јело жива жељо моја!
Мало баба не огр'јеши душу, 180
Мал' не узе ћерку за снашицу;
Мал' не венча брата и сестрицу.
Оди Грујо, оди Татомире,
Ево ваше сестрице Јелице!“
Браћа су једва дочекала, 185
За коју су и заборавила.
Сузе роне низ бијело лице,
Од ње ишту тестир и благослов,
По највише Грујица нејаки:
„Прости мени моја сестро драга! 190
Прости мени и благослов дајми!
Ја сам тебе хтео обљубити,
Је сам сестро али за незнања!“
Једва су је браћа дочекала.
Водише је по гори зеленој, 195
Водише је за годину данах;
Кад настала друга годиница,
Браћа сестру удомила л'јепо,
У Арада бијелога града,
У велику кућу Диздарића; 200
Међу дванајст мили братенацах.
Па отуда стекли пријатеље,
Једном другом гостом доходили,
Фермани се б'јели поздрављали,
Ко остали сретни и честити. 205

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

Аца Поповић–Зуб (1829. Рума – 1894. Будимпешта) завршио је Правни факултет и ступио у војну службу коју убрзо напушта. Књижевник и преводилац са немачког, руског и мађарског језика. Сарадник многих часописа. Романтичар, клерикарац и славјанофил. Бавио се политиком као поштовалац Светозара Милетића, вође угарских Срба. У каснијим временима био му је огорчени противник. Из његове збирке издвојили смо две песме: „Ајдук Новак и ђевојка“ и „Ајдук Новак и триста Тураках“.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Аца Поповић Зуб, Србске народне пјесме, издала Југославјанска младеж, 1852. Праг