Ајдук Новак и триста Тураках
Рано рани ајдук Новак стари
Рано рани у неђељу младу,
Собом носи тикву и мотику;
Добра га је кобца сукобила,
Коб га коби три стотин' Тураках: 5
„Божја помоћ делијо незнана!
Каква теби голема невоља,
Те ти раниш рано у неђељу,
У неђељу виноград копати?“
„ „Ђецо моја три стотин' Тураках! 10
Како да ми није за невољу,
Кад ја раним и мом' двору б'јелом,
Које каквих триста сиротицах!
Ја их раним и ја их одјевам,
Поред бога, па и своје душе, 15
А за моје прелијепо здравље.““
Опет њега запитају Турци:
„Ој богати сиротице стара,
Бил' нас знао јунак проводити,
Кроз сву гору Романију чарну? 20
Да нас брате сада не наведеш,
На ајдука старину Новака.
Ми идемо по љепу ђевојку;
Ако бог да срећно прођемо,
И ђевојку здраво одведемо, 25
Тебе ћемо сретна учинити.“
Насмија се ајдук Новак стари,
Па Турцима 'вако проговара:
„Ђецо моја три стотин' Тураках,
Колико је у горици јелах, 30
За толико ја јунак дознајем
Новакових по гори друмовах.
Зато ћу вас браћо проводити,
Кроз сву гору Романију чарну,
А нећемо наић' на Новака. 35
Него чујте што ћу вас молити:
Ђецо моја, три стотин' Тураках,
Ја сам јунак здраво остарио,
Остарио и обневидео,
Па не могу пјешице ходити; 40
Дајте мени коњетину стару,
И дајте ми сабљу постапалицу,
Да се могу стари одбранити.“
Згледају се јаничари Турци,
Згледају се један на другога, 45
Намигују један на другога;
Па овако међ собом бесједе:
„Да му дамо стару коњетину.
Јесил' чуо сиротице стара!
Даћемо ти и коња и сабљу, 50
Ево нас је три стотин` Тураках,
У сваког сабља окована,
У сваког коњиц' од мегдана;
Бирај сабљу како теби драго!
Узми коња кога теби драго!“ 55
Јесте старо али је лукаво,
Брзо јесте коње промотрио:
Угледо је дебела дорина,
Добра дора бабе Метковића;
Покривена свилом и кадивом, 60
Грива му је исплетена златом,
А злаћеном уздом зауздан је,
А оседлан седлом сребрнијем.
Јесте старо али је лукаво,
И сабље је брзо промотрио: 65
Угледао је сабљу Омерову,
У које су балчаци од злата.
Згледају се јаничари Турци,
Све дадоше, ријеч нерекоше.
Даје коме стати па гледати, 70
Кад усједе хала на сотону,
Ајдук Новак на добрага дору.
Пак појезди низ гору зелену,
Кад дојезди до својега стана,
Он Турцима овако говори: 75
„Ђецо моја три стотин' Тураках,
Бил' ви ради мало послушати,
Да вам саде станем попјевати,
Попјевати танко гласовито.“
Бесједе му три стотин` Тураках: 80
„Попјевај нам' сиротице стара,
Попјевај нам те нас разговарај,
Нешто нас је санак обрвао;
Бог ће дати па ће добро бити.“
Кад покликну стари попјевати, 85
Попјевао како соко сиви:
„Ђе сте данас сиви соколови?
Прејездише гору лабудови,
Под криоци благо пронесоше!“
То зачуло дијете Грујица, 90
И са њиме млади Татомире,
Па су своме чики говорили:
„О наш стриче Дели-Радивоје!
Брже устај на ноге јуначке,
Да пашемо свијетло оружје; 95
Да идемо гори Романији,
Романији право на друмове;
Јер познасмо ми бабина гласа,
Можда ј' бабо наишао на Турке,
Јал' на какве младе кириџије, 100
Па их води на наше бусије?
Ту ће бити млого пуста блага.“
То Радивој једва дочекао,
Па скочише на ноге лагане;
И оружје св'јетло припасаше, 105
Пошеташе вучки и ајдучки,
Поватоше у гори бусије.
У то доба нагазише Турци,
Мили Боже чуде големога!
Даје коме погледати било, 110
Кад с' удрише Турци и ајдуци.
Новак виче, а Радивој сјече,
Дјете Груја на гомилу слаже,
Татомире кладиће прескаче;
Добро чува да гласник не оде, 115
Да не каже шта је са сватови,
Каколи су гору проходили.
Млоге турске одсјекоше главе,
И ту силно благо задобише,
Задобише коње и оружје; 120
И за себе спомен оставише,
Да се пјева док год траје св'јета,
И јаркога сунца и мјесеца.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
