„Ајде кажи, либе Стано,
што си замислено.
Да ли руба немаш, Стано,
ил драгана свога?“
„Све си имам, либе Динчо, 5
само једно немам,
само немам, либе Динчо,
од срце порода.“
„Че отидем, либе Стано,
у Солуна града, 10
че ти купим, либе Стано,
дете позлатено.“
„Не треба ми, либе Динчо,
дете позлатено,
кога то си немам, либе, 15
од срце порода.
Уста има, либе Динчо,
али говор нема,
очи има, либе Динчо,
али поглед нема, 20
тело има, либе Динчо,
али снагу нема,
нође има, либе Динчо,
ал одење нема,
главу има, либе Динчо, 25
али косу нема.
Не треба ми, либе Динчо,
лутката на пенџер,
кога то си немам, либе,
од срце порода.“ 30
Песма је записана јула 1980. године у Височкој Ржани, а певала је: МИЛАНКА НЕНИЋ (рођ. 1908. у Росомачи од оца Милче и мајке Саветке, удата у В. Ржану.
