Ахмет бег Љубовић и вила
Цар честити ситан ферман пише,
Па га спрема Босни каловитој,
И Травнику граду бијеломе,
А на руке паши Сехидији.
„Лало моја, пашо Сехидија! 5
Ето теби мојега Фермана,
Добро види, шта ти Ферман пише!
Тамо кажу Босну каловиту,
А у њојзи и Херцеговину,
А у њојзи Гацка широкога, 10
А у њему три сијена кажу —
Три сијена од три годинице;
А виш’ њега Волујак планину,
И у њему три снијега кажу —
Три снијега од три годинице; 15
На сред њега зелено језеро,
И у њему нагоркињу вилу.
Лало моја, пашо Сехидија!
УФати ми у језеру вилу!
Ако теби Бог и срећа даде, 20
Те м’ уфатиш у језеру вилу,
Даћу теби Босну поноситу,
Босну дати за седам година,
Те ти купи гроше и хараче,
Не иштем ти паре ни динара — 25
Што учиниш да питања нема.
А што узмеш да искања нема,
Ако ли ми не уФатиш вилу —
Руком својом пошјећу ти главу!“
А кад паши царев ферман дође — 30
Ферман учи, од њега се мучи!
Па је паша ’вако говорио:
— „Фала Богу, фала истиноме,
А махнита цара у Стамболу —
Ко ћ’ уфатит у језеру вилу?!“ 35
Па је паша диван учинио.
За цијелу неђељицу дана
Није ни с ким ријеч учинио.
То зачула пашиница млада,
Припе печу, пригрну фереџу, 40
Па је ето паши у одају.
Како дође турски селам викну,
А паша јој селам прифатио.
Па он пита љубу вјереницу:
„Што си дошла, љубо вјеренице?“ 45
А говори млада пашиница:
„Господаре, паша Сехидија!
Је ли изун рећи три ријечи?“
„Збори, љубо, колико ти драго!“
А вели му пашиница млада: 50
„Господаре, паша Сехидија!
Да ти кажем бијесна јунака,
Који ће ти уфатити вилу.“
„Кажи, љубо, ако Бога знадеш!“
Проговара пашиница млада: 55
„Господаре, паша Сехидија!
Ти начини ситну бујрунтију,
Па је спреми у Херцеговину,
Тамо има поље невесињско,
На сред њега оџак Љубовића, 60
Ту имаде силан Љубовићу,
Кажу да је јунак на свијету;
Он ако ти не уфати вилу,
Други ти је уфатити не ће.“
А кад зачу паша Сехидија: 65
„Хај, аферим, моја вјерна љубо!“
Па дофати дивит и хартије,
Па начини ситну бујрунтију,
Па је спрема пољу Невесињу,
А на руке бегу Љубовићу. 70
„Чујеш, беже, чујеш Љубовићу!
Ето теби ситне бујрунтије,
Добро гледај, што ти она каже!
Тамо кажу Гацка широкога,
А у њему три сијена кажу — 75
Три сијена од три годинице,
А виш’ њега Волујак планина,
И у њему три снијега кажу —
Три снијега од три годинице,
На сред њега зелено језеро, 80
И у њему нагоркињу вилу —
За њу и цар у Стамболу знаде.
Вет чујеш ме, беже Љубовићу —
Уфдти ми у језеру вилу!
Ако теби Бог и срећа даде, 85
Те м’ уфатиш нагоркињу вилу,
Даћу теби поље Невесиње,
Без промјене за седам година,
Те ти купи гроше и хараче,
Не иштем ти паре ни динара; 90
Шта учиниш да питања нема,
А шта узмеш да искања нема.
Ако ли ми не уфатиш вилу —
Руком својом пошјећу ти главу!“
А кад књига Невесињу сиђе, 95
А на руке бегу Лзубовићу,
Кад видио, шта му ситна пише,
Књигу учи, а од ње се мучи;
Па ј’ овако беже говорио:
„Фала Богу, фала истиноме, 100
Ја махнита цара у Стамболу,
Махнитијег на Босни везира —
Ко ћ’ уфатит’ у језеру вилу?!
За Гацко сам ја мало и чуо,
Волујака никад до вијека, 105
Ни у њему зелена језера,
У језеру нагоркиње виле!“
Ахмет бега притискоше мисли,
Он мислио за петнаест дана,
Нити спава дневи, ни по ноћи. 110
Кад шесн'есто јутро освануло,
Он са својом мајком подранио,
Па га пита остарјела мајка:
„Мој Ахмете, мој очињи виде!
Што су тебе притиснуле мисли, 115
Ево има за петнаест дана?“
„Не питај ме, моја стара мајко!“
Све јој каже, што је и како је.
„Не знам, мајко, што ћу од живота!“
А мајка му на чардаку каже: 120
„Хај, не бој се, беже Љубовићу!
Већ, ако ћеш мајку послушати,
Ти опреми својега ђогина,
Па уђаши, беже Љубовнћу,
Па ти хајде Гацку пољу равну, 125
Ту имадеш добра побратима,
Побратима Паровић Лазара,
Кажи побру на бијелој кули,
Он ће с тобом Волујаку поћи;
Ако буде среће и игбала — 130
Ти ћеш, беже, вилу уфатити!“
А кад беже чуо лакрдију,
На чардаку пенџер отворио,
Па дозивље слугу Радојицу:
„Изведи ми дебела ђогина, 135
Па опреми на мермер авлији,
Док се спремим на бијелој кули!“
Радојица изведе ђогина,
Па сигура на мермер авлији.
А кад беже са чардака пође, 140
Својој мајци полетио руци.
Њему мајка дову учинила:
„Хајде, сине, хајирли ти било!“
А кад беже на авлију сиђе,
Па притиште својега ђогина, 145
Ето бега преко Невесиња,
И на Залом ишћера ђогпна,
Па окрену Гацку широкоме,
Па он дође селу Лазарићим',
До под кулу побратима свога, 150
Побратима Паровић Лазара.
Кад наћера уз ливаде ђога,
Лазар бјеше на бијелој кули,
Па опази свога побратима,
Па потрча низ бијелу кулу, 155
Лазар побру у сретање дође.
А кад беже коња доћерао,
Побратиму Бога називао,
А побро му здравље прифатио:
„Здраво био, мио побратиме!" 160
Беже свога одјаха ђогина,
Руке шире у лице се љубе,
А питају за јуначко здравље
Добро, здраво и тамо и амо.
Јамише се за бијеле руке, 165
Па одоше на бијелу кулу.
Добро га је побро дочекао
На ићраму, на конаку своме.
Вечераше собет затурише,
А Паровић побратима пита: 170
„Ђе си, побро, ако Бога знадеш,
Ево има цијела година?“
А вели му беже Љубовићу:
„Не питај ме, мио побратиме,
Ево има двије хефте дана, 175
Како су ме притиснуле мисли!“
Па потеже ситну бујрунтију,
Оде беже учит’ авазиле,
А све слуша Паровић Лазаре.
Проучио, па је потурио, 180
Побратиму вели лакрдију:
— „Ја сам Гацку мало долазио,
Волујаку нигда до вијека —
Шта ћу, побро, ако Бога знадеш?“
А вели му Паровићу кнеже: 185
„Не бој ми се беже Љубовићу!
Ја сам, беже, Волујаку тврдом,
Волујаку три пут долазио,
У њем има зелено језеро,
И у њему нагоркиња вила. 190
Ево среће и добра игбала,
Ћурђев данак шјутра нам освиће;
Ја сам чуо, казују ми људи,
Да излазе на теферич виле,
Прије зоре и жаркога сунца 195
Те уфате коло код језера.
Ако нама Бог поможе јаки,
Те нађемо на језеру вилу,
Ласно ћемо вилу уфатити.“
То је бегу врло мило било; 200
То рекоше на ноге скочише,
А дебеле коње појахаше,
Куд гођ ишла оба побратима,
Изиђоше на Волујак тврди,
Прије зоре и жаркога сунца. 205
Угледаше зелено језеро;
Проговара Паровић Лазаре:
„Побратиме, беже Љубовићу!
Ен’ оно је зелено језеро.“
Па сакрише коње у лужину, 210
Па сехире зелено језеро —
Зелени се к’о зелена трава.
А сехире оба побратима:
Кад’ но добро зора бијељаше,
А данак се с ноћи дијељаше, 215
Док се стаде мутити језеро —
Оно дође мутно и крваво,
Из језера искочила вила,
На зелену коњу од мејдана.
На обалу ишћера зеленка, 220
Па разигра неколико пута,
Па разјаха својега зекана;
Па зелени чадор разапела,
Код чадора привеза зеленка,
Па се вила крај језера врати. 225
Она гледа на четири стране,
Да инсана у планини нема.
Па оставн крила и окриља,
На обали кра’ језера близу,
Јер ако јој до невоље дође, 230
Нека су јој на палуци крила.
Па се вила под чадора врати,
Она чешља косу позлаћену.
А завика Паровићу кнезке:
„Види побро загоркиње виле!" 235
А вели му беже Лзубовићу:
„Виће л’, побро, ђе остави крила?“
Па се стаде свлачит’ Љубовићу,
Само оста у танкој кошуљи,
У кошуљи и танким гаћама. 240
Привлачи се од крша до крша,
Ка’но гуја око црна трна,
Док ујагми крила и окриља,
Па се опет побратиму врати.
Па завика побратима свога: 245
„Држи, побро, мојега ђогина,
Док прекујем плоче у хајвана!“
Па он стаде коватп ђогина —
Никака му не повраћа чавла.
А пита га Паровићу кнеже: 250
„Јера коњу не повраћаш чавле?“
А вели му беже Љубовићу:
„Побратиме, Паровић Лазаре!
Море побјећ’ у језеро вила,
Ја ћу за њом наћерат’ ђогина, 255
Не би ли јој косе прифатио.“
Ха то рече, уђаха ђогина,
Па наћера право до чадора.
Опази га зекан од мејдана,
Па о’ једном у језеро сину. 260
Па излеће пред чадора вила,
И опази бега и ђогина,
Па полеће на обалу вила,
Ђе ’но су јој останула крила;
Кад’ јој нема крила и окриља — 265
Цикну, писну ка ’но гуја љута:
„Авај мени, тридес другарица,
Потурте ми крила и окриља,
Уфати ме беже Љубовићу!“
Па и она скочи у језеро. 270
А кад беже до језера дође,
Коња бије сјајном бакрачлијом,
И о’једном у језеро сину.
Све се ђогат по језеру врти,
А не смије у дубине вила, 275
Јер јој нема крила и окриља.
Док јој ђогат косе приватио,
Па ишћера беже на обалу;
Уфати је за бијелу руку,
А све виче побратима свога: 280
„Брже, побро, изгубио главу!“
Док долеће Лазар на дорину,
Нападоше, свезаше јој руке.
Онда беже уђаха ђогина,
За се метну нагоркињу вилу, 285
Па он вели Паровић Лазару:
„Хоћемо ли путовати, побро?“
А вели му Паровић Лазаре:
„Мио побро, беже Лзубовићу!
Не смијемо Гацку широкоме, 290
Гачани су на наму јунаци,
Отеће нам нагоркињу вилу,
Но хајдемо Фочи каловитој.“
Па одоше оба побратима,
Док дођоше у Травник везиру — 295
Дадоше му нагоркињу вилу.
А кад виђе паша Сехидија,
Даде бегу поље Невесиње,
Да он купи гроше и храче,
А Лазару Гацка широкога, 300
И скиде му данке и хараче;
Цару вилу на пешћеш спремио.
А кад вила до Стамбола сиђе.
Те је виђе цар Отмановићу —
Вилу за се нићах учинио. 305
Ш њоме лијеп пород изродио —
Двије шћери и четири сина.
За њим била нагоркиња вила,
Била двадес и двије године.
Двадес друга кад се навршила, 310
Онда сиђе тридес султанија,
На авлији коло уфатише.
А гледа их царе са пенџера,
Уз раме му нагоркиња вила;
Па је вила цару бешједила: 315
„Султан царе, иза горе сунце!
Ево двадес и двије године,
Откако си мене уфатио,
Све ми кријеш крила и окриља,
И још, царе, мени не вјерујеш. 320
Дај ми сада крила и окриља,
Да ја млада на авлију сиђем,
Да т’ окренем коло наоколо!“
Превари се уједе га гуја,
Па јој даде крила и окриља. 325
Кад се вила дочепала крила,
Она сиђе доље на авлију,
Па окрену коло наоколо.
Па се стаде извијати вила,
Извијати небу под облаке, 330
Дозивати султан Сулејмана:
„З Богом остај, султан Сулејмане!
На поклон ти шћери и синови,
А ја одох Волујак планини.“
Како оде више и не дође[1]. 335
Пјевао уз гусле Дедо Машњић у Гацку.
Забиљежио: Ст. Р. Делић.
