Autobiografija/FIZIKA I HEMIJA
| ◄ MATEMATIKA | FIZIKA I HEMIJA | MRTVI JEZICI ► |
FIZIKA I HEMIJA
Ja ne znam mogu li se ta dva predmeta, fizika i hemija, smatrati kao ortaci, te da l' bi im firmu trebalo tako zajednički ispisivati, mada se još sećam neke definicije po kojoj one čine zajedničku grupu prirodnih nauka, kojoj je cilj ispitivanje prirodnih zakona. No, i bez toga, ta dva predmeta bila su mi uvek tako nerazumljiva i tako su mi podjednako zadavala muke da sam ih ja još tada smatrao kao dve sestre usedelice, pakosne na sve što nastaje da živi, te upravo stvorene za to da zagorčaju mladost.
Meni je izgledalo da je fizika nauka kojoj je zadaća da zdrave pojmove o poznatim i jasnim pojavama, koje đak donese u školu, tako zbrka i komplicira da đak, koji je po zdravome razumu znao i razumevao izvesnu stvar, tu istu stvar više ne razume čim mu je fizika objasni.
Ja sam, na primer, vrlo lepo, kao i svi moji drugovi što su, znao šta je to svirala: cev od drveta koja svira kad se u jedan njen kraj duva. Eto, to je prosto i lepo i jasno. Međutim, po fizici, to nije tako. Po fizici: „Duvanjem u jednu dužu ili kraću cev proteruje se vazdušna struja kroz uzani kanal u gornjem delu svirale i, udarajući na oštru ivicu otvora, ova se vazdušna struja cepa na dva dela. Jedan deo izlazi iz svirale na mali otvor, a drugi ulazi u cev i tu proizvodi zgušnjavanje vazduha. Ovako zgusnut vazduh će za neko vreme sprečavati oticanje nove struje u cev. Kad pak ova zgusnuta partija ode duž cevi, onda će na tom mestu nastati razređivanje vazduha, posle čega će neprekidnim duvanjem opet nastati zgušnjavanje. Na ovaj način proizvedeni longitudinalni talas reflektovaće na kraju svirale. Ovi reflektovani talasi sa novima, koji postaju neprekidnim duvanjem, obrazovaće u svirali, interferencijom, talase što stoje. Ovi će talasi imati neku izvesnu dužinu i vreme treptaja, pa će prema tome biti određena i visina tonova“.
E, eto molim, pa sami iskreno priznajte: je l' te da, posle ovoga objašnjenja, sad već niko više ne zna šta je to svirala?
Ali, veli se, pred naukom se moramo pokloniti i njenu reč smatrati kao stariju, jer, vele, čovečanstvo ima nauci da blagodari za svoje velike napretke, a, primenom u životu i praksi, donela je ona mnoge i velike koristi. Stoga, dakle, nauku treba ne samo poštovati već je i popularisati, kako bi doprla u najšire krugove naroda te suzbila neznanje. To je sve lepo i tako je, ali zamislite jednoga profesora fizike koji, pun ideala da populariše nauku u što šire krugove, siđe u selo i zateče tamo, recimo nedeljom po podne, kolo koje se vije oko svirale. Profesor, recimo, prilazi momku koji duva u frulu koju je sam gradio pa joj poznaje ne samo svaki usek već i samu dušu, priđe mu i veli:
— Slušaj, na tvojoj svirali longitudinalan talas ne reflektuje dovoljno!
— Šta veliš? — pita ga momče.
— Mislim da talasi, obrazovani interferencijom, nemaju dovoljnu dužinu.
Ja ne znam šta bi momče i oni oko njega okupljeni na to odgovorili, ali znam da bi kmet pozvao dva pandura da vežu ovoga begunca iz ludnice.
A nemojte misliti da je to samo svirala tako objašnjena. Bože sačuvaj! Objašnjava nam fizika na isti način i sve drugo o čemu smo mi dotle imali čiste, jasne i zdrave pojmove. Eto, na primer, čigra s kojom smo se mi deca tako lepo i krasno zabavljala, pa i ona mi je, posle objašnjenja fizike, toliko omrzla da je docnije nisam hteo ni da pogledam. Ja sam dotle znao da je čigra mala naprava od drveta, na dnu zašiljena a u vrhu proširena, koja se pod udarcima biča divno okreće, a ako je ne udaraš, klone na zemlju kao pijan čovek. I taj tako prost i jasan pojam o čigri fizika mi je prosto zbrkala time što sam o njoj morao napamet da naučim: „da će takva tela biti u indiferentnoj ravnoteži kad bude momenat konusne zapremine ravan momentu polukugle, oba momenta računata od oslonca“.
I sećam se, kad god sam docnije, kao đak koji već uči fiziku, viđao dečicu gde igraju sa čigrom, kako sam ih sažaljevao.
— Ah, dečice, — mislio sam u sebi — kako vas žalim, kako vas žalim!
I sve me je kopkalo da im rečem još:
— Kako li će nevina igra da vam presedne, mila dečice, kad budete saznali da je čigra u indiferentnoj ravnoteži onda kad bude momenat konusne zapremine ravan momentu polukugle!
Ili, molim vas, ima li što prostije na svetu nego što je klatno? O klatnu stiče dete pojam još u kolevci. Najpre mu nad kolevkom obese o kanap kakvu stvarčicu, te se ona ljulja a dete je prati pogledima i zabavlja se. Kad malo odraste, dete tom napravom zabavlja mačku; obesi o bravu od vrata parče papira o kanap, pa se od svakoga dodira mačkine šape ljulja tamo i amo. Pa onda, koliko smo se mi deca u staro, dobro doba zabavljali kretanjem klatna na tadanjim zidnim satovima, a zabavljali smo se i pokretima sunđera koji je na kanapu visio o školskoj tabli. A već i da ne govorim o dobu kada bi se dočepali crkvenog tornja, obesili se o uže i po ceo dan ljuljali crkveno zvono. Sve je to u nama utvrdilo pojam o klatnu. Taj pojam je, doduše, bio vrlo jednostavan: klatno je ono što visi pa se klati, ali je za nas on bio jasan i pojmljiv.
I sad, da bi tu tako jasnu predstavu pobrkala, dolazi fizika i natera vas da o klatnu naučite ovo: 1) vreme klaćenja nekoga klatna izvrnuto je srazmerno kvadratnom korenu iz ubrzanja zemljine teže; 2) ubrzanja na raznim mestima imaju se kao dužina sekundnih klatna; 3) za jedno isto klatno, koje se klati na raznim mestima, proizvod iz kvadrata vremena klaćenja i ubrzanja teže stalna je količina ili proizvod iz vremena klaćenja i kvadratnog korena iz ubrzanja; 4) energija klatna u svakoj tački putanje je stalna količina; i 5) amplituda oscilacije opada u geometrijskoj razlici kad njihov broj raste u aritmetičkoj.
E, izvolite, molim vas, pa recite sami, zar vam posle ovoga neće postati odvratno ne samo klatno nego uopšte sve što se klati?
A varate se ako mislite da je to sve čime se fizika postarala da vam objasni pojam o klatnu. Da bi zbrku komplikovala, ona još i deli klatno na razne vrste. I kad bi vas ko zapitao kakvih sve klatna ima, vi bi, je l' te, odgovorili:
— Klatna ima na duvarskom satu, na uskršnjem zvoncetu, na crkvenim zvonima itd.
Ali fizika kaže: ne, nije tako! Klatna se dele najpre na matematičko i fizičko klatno, pa zatim postoji: reverziono klatno, pa konično, pa bifilarno, pa torsiono, pa diferencijalno i najzad cikloidno klatno.
I onda, ono što nam je najviše omrzlo fiziku, to je ono što se cela sastoji iz a, b, s. Ne možeš ni jedno pravilo da naučiš a da ti ne natovari na vrat i a, b, s. I onda, razume se, ako i naučiš glavno pravilo, Ti se moraš skrhati, ili na a, ili na b, ili na s, tako da su nam a, b i s izgledali kao zasede mimo kojih ne možeš proći.
— Šta je to klin? — pita profesor.
— Klin je trostrana prizma koja se jednom svojom ivicom zavlači između dva otpora koje hoćemo da savladamo! — odgovaraš ti od reči do reči kako si naučio. Ali to nije dosta, profesor te sad tek navlači na zasede i postavlja ti pitanje:
— Kakvi mogu biti slučajevi što se tiče dejstva otpora na klin?
— Mogu biti ovi slučajevi — odgovaraš ako znaš — a) otpori dejstvuju upravno na strane klina; b) otpori dejstvuju upravno na visinu klina i s) otpori dejstvuju ma kojim pravcem.
Eto, to a, b i s provlači se kroz celu fiziku i naš nas je profesor toliko mučio tim trima latinskim slovima da smo ga čak i prozvali: profesor Abeca. Njemu je to a, b, s prešlo toliko u naviku da bi, kad bi me prozvao da govorim, posle postavljenih pitanja na koja ja, recimo, ne bih odgovorio, ovako završavao:
— Ti brajko: a) ne znaš današnju lekciju; b) nisi znao nijednu lekciju dosada i s) po svemu sudeći, nećeš znati ni ubuduće nijednu lekciju. Iz svega toga da se izvesti kao zaključak da tebi treba dati dvojku i da ti možeš ići na mesto.
Što se tiče one rođake fizikine, hemije, koja se u srednjem veku drukče zvala, pa pošto se kompromitovala a ona promenila ime, ni za nju, iako sam daleko od namere da ogovaram, nemam mnogo pohvalnih reči. Evo otprilike šta iz nje čovek može da nauči i korisno u životu da primeni:
— Heksoze su derivati manita koji je šesthidroksilni alkohol: SN2 (ON), SN (ON); SN (ON), SN (ON), SN (ON), S2ON i to grožđani je šećer manitov aldehid: SN2 (ON), SN (ON), SN (ON), SN (ON), SN (ON) SNO, a voćni je šećer manitov keton: SN2 (ON), SN (ON), SN (ON), SN (ON), SO, SN2 ON; diheksoze su anhidriti heksoza: S6 N11, 05 ON + NO. S6N11 O5—N2O — S6 N11 05 O. S6 N11 05 i to običan je šećer an/ hidrit grožđanog i voćnog šećera:
SN2 SN (ON), SN (ON), SN (ON) SN (ON), SNO O < SN2 SN (ON), SN (ON), SN (ON), SO. SN2. ON,
maltoza je anhidrit grožđanog šećera i galaktoze:
SN2 SN (ON) SN (SON) SN (ON) SN (ON) SNO O< S6N11O5.
Da su diheksoze anhidriti, tvrdi to, što se pri kuvanju u zakiseljenoj vodi u dva heksozna molekula hidrolizuju: S6 N11 05 O S6 N11 05 + N20 = S6 N12 06 + S6 N12 O6. I polihsksoze su anhidriti heksoza: nC6 N12 O6—nH2O=(C6H10O5)n i zato se one hidrolizuju u heksozu (C6H10O5)n + nH2O=nC6H12O6.
Vodeći računa o zdravlju mojih čitalaca, ja ne smem nijedan više primer iz hemije da im navedem, ali mislim da je dovoljan i ovaj da ih ubedi kako je hemija korisna nauka, jer ja mislim da bi se ova mala lekcija mogla vrlo korisno da upotrebi u životu, na primer: kao vrlo praktično sredstvo za redukciju činovnika. Fakat stoji da se činovništvo jako namnožilo I fakat stoji da je teško naći način kako da se država toga tereta oslobodi. Dok uredbe i zakoni jedne reduciraju, dotle narodni poslanici, šefovi klubova, tetke i metrese uvlače druge u službu, te redukcija liči na ono čišćenje državnik vagona od stenica: dok direkcija jedne uništi, dotle putnici, koji su noćivali po hotelima, unose nove u vagone. Mora se dakle upotrebiti kakva drastičnija dezinfekcija za uništavanje činovnika, a to bi, verovatno, mogla biti ova lekcija iz hemije koju sam naveo. Moglo bi se narediti činovništvu da, ovu lekciju nauči napamet i da je objasni; ko to ne uspe, gubi sve kvalifikacije za državnu službu. Na taj bi način, izvesno, devedeset odsto državnih činovnika sišlo sa državnog budžeta.
Ali grešni činovnici imaju i inače dovoljno nevolja na grbači, pa bi grehota bilo još i ovo im tovariti. Pre bih ja ovu lekciju iz hemije upotrebio kao kvalifikaciju za narodnog poslanika ili za državnog savetnika, a na prvome mestu možda za episkopa. Da vidim ko bi se onda pograbio za ta mesta kad zna da mora ovu napast od lekcije da nauči. Ako ne to, ali bih u svakome slučaju zahtevao da svi članovi Prosvetnog saveta, oni što kroje nastavne programe, moraju znati ovu lekciju napamet.
Kada nam je lekciju profesor izgovorio on je polazeći sa časa pružio prst na i rekao mi:
— Spremi se, ti ćeš idućeg časa govoriti.
Mene prođe kroz telo groznica, kao optuženoga kome je sud saopštio da je osuđen na smrt. Još gore, jer sam ja već unapred znao i dan i čas kada ću poginuti, dok osuđenik na smrt to ne zna, pa se zavarava nadom.
Teške i sumorne misli su me spopale, ali nisam ni pokušavao da pristupim učenju ove lekcije, jer zašto bih se upuštao u tako vratolomne nemogućnosti. Domišljao sam se da li da se javim policiji tražeći zaštitu ili da se javim društvu za zaštitu životinja ili možda da se odmetnem u hajduke. Došao sam bio i na misao da napišem profesoru Abeci jedno vrlo učtivo pismo i napisao sam ovako:
„Poštovani gospodine Profesore,
Lekciju o heksozama, koje su derivati monita, koji je šesthidralni alkohol, i o manitovom aldehidu i ketonu, kao diheksozi, koji su anhidriti heksoza, — nisam naučio, jer SO64 (ON) SO (ON), 072 N112 ON + No, S36N606 O17 = S14 SN (ON) O46 OS52 N348. Vi ćete to razumeti i poj miti, jer SN (ON) SN (ON) SN (ON), ON + SN2 05 = S18 N27 072 + S32 N17 O9. Stoga molim da me izvinite.
Vaš nesretni đak,
SN (ON) SN (ON) + C14 O72 = O19 N32 ON.“
Mislio sam, ovo bi pismo moglo profesora tronuti, a, ako ne to, a ono da mu njime zadam glavobolju, kao što je i on meni zadao lekcijom. Ali pismo nisam poslao. Rešio sam se da odem na čas i, kao pravi Špartanac, da mirno, bez uzbuđenja, ne govoreći ni reči — poginem. I tako je i bilo: poginuo sam, a reči nisam izustio.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|