Autobiografija/STRANI JEZICI
| ◄ JESTASTVENICA | STRANI JEZICI | MATEMATIKA ► |
STRANI JEZICI
Nekako u to doba je uveden francuski jezik kao nastavni predmet u naše srednje škole, te je bila velika oskudica u nastavnicima koji bi ga predavali. Ali ta okolnost nije nimalo bunila niti školsku upravu niti nas đake. Školska je uprava odredila jednoga grešnika iz nastavničkog veća, kome je stavila u dužnost da, sa nama zajedno, uči francuski, a nama je to dobro došlo, jer nam na taj način taj predmet nije zadavao nikakve teškoće. Naprotiv, čas francuskoga jezika služio nam je kao prijatan odmor od ostalih časova i na njemu smo se vrlo lepo zabavljali.
Kada bi profesor naučio lekciju, i bilo je još povuci potegni, ali kad je ni on ne bi naučio, onda je lako išlo, jer se i on sam snebivao da govorimo o francuskom jeziku, već bi zaveo govor sasvim na druge strane. Pričao nam je, na primer, kako je Mitridat VI, kralj pontijski, koji je vladao čitav vek pre Hristova rođenja, znao dvadeset i dva jezika, pa nam je pričao kako je on lično znao jednoga Crnogorca koji je mnogo lutao po svetu i znao pet stranih jezika da govori, ali ih je sve govorio crnogorskim narečjem.
A kada bi znao lekciju, otvarao je čas naročitom besedom, koju bi uvek počinjao ovako:
— Deco, francuskom jeziku treba da poklonite naročitu pažnju. On vam nije neophodno potreban ako će, recimo, ko od vas biti ministar spoljnih poslova, ali ako ko ima ambiciju da bude portir u hotelu, onda znajte da bez francuskog jezika to ne možete biti.
Zatim bi, posle ovako mudre besede, stavio preda se poznatu knjigu „Olendorfova metoda za učenje francuskog jezika“, koja je kao jedini udžbenik tada postojala i iz koje smo i mi i profesor učili francuski, i tada bi izmeđ' nas otpočeo ovakav dijalog od reči do reči, po Olendorfovoj metodi:
Pitanje: Brat vaše žene, ima li on jednu ticu koja lepo peva?
Odgovor: Da, brat moje žene ima jednu ticu koja lepo peva!
Pitanje: Nije li vaša sestra od tetke rod sestri od tetke mojega nećaka?
Odgovor: Da, moja je sestra od tetke rod sestri od tetke vašega nećaka!
Pitanje: Jeste li videli nožić moga strica?
Odgovor: Da, video sam nožić vašega strica na klupi u bašti moje tetke, koja je juče pojela jednu jabuku.
Pitanje: Vaš stariji brat, govori li on francuski?
Odgovor: Moj stariji brat ne govori francuski, ali on ima jedan perorez.
Pitanje: Jede li vaša sestra rado sira?
Odgovor: Da, moja sestra jede rado sira.
Kao što se iz ovo nekoliko primera može videti, ova je Olendorfova metoda neobično podesna i dobra za učenje francuskog jezika, a ja se sećam jednoga našeg mladog diplomate koji je po Olendorfu naučio francuski i koji je, prilikom jedne diplomatske posete, vodio ovakav razgovor:
— Vaša država, nije li ona voljna biti u dobrim susedskim odnosima sa našom državom? Vaša država, nije li ona voljna učiniti izjavu našoj državi, da je ona, vaša država, voljna živeti u dobrim susedskim odnosima sa našom državom?
Razume se da se mladi diplomata koristio znanjem francuskoga jezika po Olendorfu i prilikom diplomatskih večera. Tako je, jednom prilikom, papskome nunciju, koji je sedeo s njegove desne strane, rekao:
— Jede li vaša sestra rado sira?
A kada ga je markiza Ines od Herera, žena španskoga poslanika, zapitala:
— Govorite li vi engleski?
Diplomata joj je, opet po Olendorfu, odgovorio:
— Ne, ja ne govorim engleski, ali ja sviram u flautu!
Nemački jezik već nam je išao nešto teže, a savladali smo ga jedino blagodareći okolnosti što smo imali profesora koji nam je neobično lepo umeo da objasni mnoge stvari koje bi nam inače bile nejasne.
Primera radi samo, da navedem kako nam je lepo i razumljivo objasnio šta znači u nemačkom jeziku: pomoćni glagol:
— Pomoćni glagol, deco, to je onaj glagol koji pomaže glavnom. Na primer, ja kopam vinograd i onda ja sam glagol graben, dakle: іch grabe. Jest, al' graben ne može da stigne da okopa sam vinograd, kratak dan pa ne može da stigne. Šta će, kako će, nego 'ajd' da pozove svoga komšiju habena. Veli mu: „Učini mi toliko, komšija haben, pomozi mi da okopamo vinograd!“ Na ben, kao dobar komšija, pristane i onda zapnu na rad zajedno, i to je onda іch habe gegraben. Haben je dakle u ovome slučaju pomoćni glagol, to jest glagol koji je pritekao u pomoć grabenu. Jest, ali nije bio samo onda kratak dan kad je graben okopavao vinograd; ima još kratkih dana u godini. Tako opet jednom prilikom ima graben da okopa kukuruz, pa zapeo, zapeo, ali ne može da stigne. Kratak dan pa ne može da stigne. Šta će, šta će, domišlja se on, jer ne biva da opet zove habena, pošto mu je on već jedanput učinio ljubav i pomogao mu okopati vinograd. Tad se seti graben da zovne drugoga komšiju werdena. A werden, neki dobar čovek, pa se i on odazove molbi i dođe svome komšiji u pomoć i zapnu zajedno da rade, i to je onda іch werde graben. Werden je dakle u ovome slučaju tako isto pomoćni glagol. Jeste li dobro razumeli, deco?
— Razumeli smo! — odgovaramo mi jednoglasno, jer odista smo neobično dobro razumeli ovo objašnjenje.
Kada je, na primer, idućeg časa profesor zapitao Sretena Jovića šta su to pomoćni glagoli u nemačkom jeziku, on je, sa dubokim uverenjem da je objašnjenje potpupo razumeo, odgovorio:
— Pomoćni glagoli, to su komšije. Kad neko ne može sam da svrši okopavanje vinograda, to on zovne komšiju pa ga zamoli i ovaj pristane, te zajedno okopaju vinograd. Drugi put, kad opet ne može da svrši okopavanje kukuruza, a on zovne drugog komšiju pa mu on pomogne. Prema tome, svaki pomoćni glagol na nemačkom jeziku jeste komšija.
— Pa dobro, Sretene, kaži ti meni — veli mu profesor — koga ćeš ti da zovneš u pomoć kad ne znaš lekciju?
— Komšiju Živka! — odgovara Sreten.
— Ovoga Živka što sedi do tebe u klupi?
— Jeste!
— A kako ti on može pomoći?
— Da mi šapne.
— Šta da ti šapne?
— Ono što ne znam.
— I onda bi Živko bio tebi pomoćni glagol?
— Jeste.
— E pa hajde ti, pomoćni glagole, ustani i šapni da čujemo svi. Reci, dakle, šta je ono glavno što je Sreten zaboravio da kaže?
— Zaboravio je, — ustaje Živko — zaboravio je da kaže da je bio kratak dan i zato onaj čovek nije mogao da stigne da okopa vinograd.
Razume se da mi nismo učili samo pomoćne glagole. Bilo je i drugih muka i nevolja. Profesor bi nam, na primer, zadavao svake nedelje po dvadeset reči, koje smo morali naučiti napamet, i da smo to uspeli postići, svaki od nas bi morao postati živi džepni rečnik. Možete misliti kakvi su izgledali onih četvrt sata odmora, ispred časa nemačkog jezika. Nastala je jedna paklena dreka, zujanje i mumlanje, jer bi tada ceo razred zapeo da nauči zadatih dvadeset reči, kako bi ih, odmah po svršenome času, zaboravio. Kroz tu opštu dreku, zujanje i mumlanje, čule bi se milozvučne nemačke reči: Zerquetѕchen, entwurzeln, rіkzіhtѕlozіgkajt, rikšritpartaj, cvіrnštrumpf, feldgrafšaft itd. U značenje tih reči nismo se ni upuštali, jer smo mi bili duboko uvereni da ovakve reči ne mogu ništa značiti i da su ih izmislili profesori samo da bi otežali lekciju đacima. Mora se ipak priznati da je bilo nemačkih reči koje bi se i dale naučiti stoga što su vrlo mudro i praktično smišljene. Nemci su, verovatno iz ekonomskih razloga, jednoj reči dali po dva i tri značenja i uz to još, valjda radi toga da bi se lakše naučile, udesili da ta značenja imaju izvesne veze meću sobom. Tako, na primer: zamak se kaže nemački Schloѕѕ, a tako se isto kaže i brava kojom se taj zamak zatvara. Ili na primer: pod, ruiniranje kaže se Verfall i tako se isto kaže nemački i rok, što je u tesnoj vezi sa padom. Tako isto verѕetzen znači založiti, a verѕetzen se kaže i premestiti stvar iz kuće u založnu banku. Unterhalten znači zabavljati se, a znači i izdržavati, što je takođe u vrlo tesnoj vezi, jer onaj ko se zabavlja s devojkom sasvim prirodno treba i da izdržava dete.
Najviše jada i nevolja su nama zadavali izuzeci, koji su prosto bili grobnica u koju je legao čitav jedan razred ako ne i čitavo jedno pokolenje. Ono, i u drugim gramatikama ima izuzetaka, ali su nekako uljudni i pristojni, al' ovi u nemačkom jeziku, prosto osećate da su ih Nemci izmislili kao jedno od svojih militarnih sredstava za uništavanje neprijatelja. Ili, ako ne to, a ono kao bodljikavu žicu, kojom je nemački jezik ograđen kako se ne bi moglo olako prodreti u znanje istoga. Znojiš se, znojiš i znojiš dok ne skrhaš jezik i naučiš izvesno pravilo, te sav srećan staneš pred profesora, pa sve ližući prste od zadovoljstva govoriš što si naučio očekujući da će ti sad profesor reći: „Dobro, vrlo dobro, idi na mesto!“ A on tek, mesto toga, reče ti: „E sad, reci ti meni, ima li ovo pravilo svojih izuzetaka i koji su to?“ A to mu dođe kao kad sa najvećom slašću posrčeš kompot od bresaka, a onaj koji te služi kaže ti: „E ajde sad da progutaš i ovu zelenu oskorušu!“
Zbog tih izuzetaka u nemačkom jeziku, đak sa dobrom ocenom iz tog predmeta u našem razredu bio je pravi izuzetak.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|