Аутобиографија/ОСНОВНА ШКОЛА
| ◄ ШКОЛОВАЊЕ | ОСНОВНА ШКОЛА | ХРИШЋАНСКА НАУКА ► |
ОСНОВНА ШКОЛА
Дете у основну школу полази са извесним предосећањем да ће извлачити батине. Бадава су сва убеђивања родитеља да то не мора бити, предосећање је тако дубоко усађено у детињу душу да готово увек оно постаје стварност а родитељска уверавања заблуда. Па ипак, учитељ основне школе коме сам ја допао шака био је добар као добар дан, тако да је онај штап што је висио испод иконе св. Саве био више једна педагошка декорација а једва погдекад инструменат за васпитање.
Кад смо ушли у разред, учитељ нас је поврстао по величини и тако утерао у клупе. Најмањи су заузели места у предњим клупама, а све већи и већи у задњим. Доцније ће нас тек класифицирати по знању, те ће најбољи ђаци сести у прве клупе, лошији за овима, а најгори у последњој, која се звала магарећа клупа. Тада, када сам ја учио основну школу, постојала је као васпитно средство и та магарећа клупа, у коју би учитељ упућивао оне који одиста ништа не би знали. Ја налазим да је то била врло добра установа, јер су се незналице, на тај начин, навикавале на то да су магарци. Откако је то укинуто, незналице се никако неће да измире с тим фактом, те животу обично магарци седе у првим клупама.
Поређани тако у клупе по величини, изгледали смо као семенке у лубеници. Сви једнолики, сви безизразни и сви балави, па ипак — ко би то тада рекао — ту су, један крај другога, седели: будући министар и будући разбојник, будући епископ и будући зајмодавац, будући робијаш и будући берзански милијардер. Колико би среће по човечанство било када би се још код тако мале деце знало шта ће ко бити, па ако ништа друго а оно бар, док смо деца, да се сити натучемо будућег министра, епископа и берзанског милијардера.
У почетку нисмо ништа учили, учитељ нас је само пропитивао о нашим именима, али, радије него то, о занимању наших оцева.
— Шта је твој отац?
— Кочијаш.
— Добро, седи! А твој?
— Кобасичар.
— А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој?
— Пиљар.
— Пиљар, је ли? Поздрави и Ти оца!
Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве. Једва нешто доцније, када смо већ сви упамтили једну причу о добром и рђавом детету и када смо запазили да при свакоме новом причању учитељ мења порекло јунаку приче, према томе како су дотични родитељи отпоздрављали његове поздраве. Тако, на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила:
— Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљанога и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано И добро дете.
Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао:
— Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш. Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца!
А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио:
— Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!
Према занимању оцева био нам је одређен и ранг у учењу и владању. Тако, на пример, најбољи је ђак био кобасичарев син, а одмах за њим касапинов, затим син једнога бакалина, па пиљарев (и то откако је, сем зелени, почео слати пилиће и ћурке), а тек у последњој клупи син гробарев, свирачев, кочијашев и уопште синови оцева непродуктивних занимања.
У непродуктивна занимања спадао је у почетку и мој отац, као трговац, и према томе, и ја сам био рђав ђак. Али кад сам једно два-три пута (о Божићу, Ускрсу и Новој години) однео учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу и она је прича гласила:
— Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једног кочијаша, рђав, непослушан, глуп и не ваљао, а Ненад син једнога трговца...
Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало то што је научио читати и писати. Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је 380 јаја; Перу Вукића два пара гусака, пет пари пилића и 140 јаја; Миленка Пурића 100 главица купуса, седамнаест венаца црнога лука и десет пари телећих ногу за пиктије; Јанка Поповића 294 пари кобасица, четири шунке, четири шваргле, две сланине и једанаест кила сувих ребара.
То би била на неки начин вредност писмености изражена материјалном вредношћу. Штета је што се данас изгубио тај идилски однос између учитеља и ђака, па на тај начин изгубила и мера којом би се дала ценити писменост, те је отуда ваљда и добила неписменост тако велику цену.
У основној школи научили смо: оченаш, азбуку и бројеве до сто.
„Оченаш“ смо научили напамет и изговарали смо га као неке тајанствене речи, отприлике као што гатара говори речи којима нити зна смисла нити значаја. Том молитвом, коју нисмо разумевали, обраћали смо се, сви у један глас, сваки дан богу. Али то је још најмање што је ми нисмо разумевали, но сам ја уверен да је ни сам господ бог, коме смо је упућивали, није разумео и, да му је то било могуће, извесно би полицијски забранио ону дерњаву коју смо ми сматрали као молитву.
Што се тиче азбуке, ту се десила извесна пометња. Кад сам ја почео учити основну школу, затекао сам тридесет и два слова у азбуци. Некако убрзо затим нестало је два слова и сећам се да се учитељ грдно љутио што су му та два слова нестала. * (* Примена Вукове реформе којом су отпали из азбуке дебело и танко јер.) Ми нисмо били начисто да није ко од нас украо и, рецимо, прогутао та два слова; да ли нису можда пала са учитељевог стола те их фамулуз почистио и бацио на ђубре, или их можда учитељ држи закључане у фиоци па неће да нам их покаже.
Измирили смо се са тим фактом на један чудан начин. Учитељ нам је једном приликом објашњавао да човек има тридесет и два зуба, што се поклапало са тридесет и два слова у азбуци, па се нама, у дечјој нам машти, чинило као да свако слово виси окачено о један зуб. Изгледали су нам зуби као дирке од клавира и чак неки Сретен Алексић, који је сва „јотована“ слова (ћ, ч, ђ и џ) изговарао као једно једино, не могући да их разликује, правдао се учитељу да су му испала три зуба, као да би тиме хтео рећи да су му из клавијатуре испале три дирке те једну, која му је остала, употребљава за сва та слова. Кад нам је још учитељ додао да човек у ствари има тридесет зуба, а да два умњака тек много доцније, у пуној зрелости, добија, — онда смо дошли до пунога уверења да је учитељ она два слова склонио у фијоку пошто за њих нема зуба.
Иначе смо азбуку доста лако савладали, благодарећи методи којом нас је њој учитељ привикао. Он би почео овако:
— Милане, јеси ли видео који пут жабу?
— Јесам, господине!
— Јеси ли је упамтио?
— Јесам!
— Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред пружене а две уназад?
— Јесте.
— Ето овако! — и напише кредом на табли слово Ж, које нам је у томе часу одиста свима изгледало као жаба са главом, репом и четири ноге. И одиста, ми смо на тај начин слово ж добро упамтили.
Тако је он и за сва остала слова нашао упоређења: Б, на пример, била је буџа којом Цигани ударају у бубањ; Г вешала; О рупа; Ш плот којим је ограђен шљивак; Х ногаре за стругање дрва; У ракље за ражањ; Т чивилук за вешање одела; Д турски нужник, а Ф тетка Перса, фамулусова жена, која је одиста несносно зипарала по школском ходнику, наслањајући увек руке на кукове, те личила на слово Ф.
И како смо ми све то упамтили, то се он врло лако спомагао када би нас извео на таблу.
— Напиши, Иване, реч ,бог!
Иван би се, разуме се, најпре збунио, а учитељ би тада додао:
— Буџа, рупа, вешала.
И реч би одмах била исписана.
— Дедер ти, Перо, напиши реч дуд!
Разуме се да би се и Пера збунио док му не би учитељ рекао:
— Замисли јагње на ражњу измеђ' два турска нужника.
И Пера би се одмах сетио те реч написао.
Тако некако учили смо ми и научили најзад азбуку.
Са цифрама такође није било великих тешкоћа. За појам један учитељ би нам показао један свој прст, за појам два два прста и тако редом, док није употребио пет са једне и четири са друге руке. Али је настала права пометња, која је и самога учитеља довела у забуну, када је требало да нам објасни значај нуле. Покушавао је на разне начине, али му то или није полазило за руком или га ми нисмо довољно могли да разумемо.
— Нула, децо, није ништа, а опет може да буде нешто. Кад је сама, није ништа, не вреди ни пола луле дувана, а кад је метнеш уз један, онда је десет, а кад је метнеш уз два, онда је двадесет. Зашто, бог ће свети знати, али тако је! Није то лако ни објаснити! Ал' ето, на пример, моја жена... рецимо, моја жена; док се није удала за мене, била је нико и ништа, је ли, а кад је стала уз мене, она је госпођа учитељица. Је ли тако?
— Тако је! — одговара цео разред.
И, разуме се, да смо од тренутка овога објашњавања сви сматрали нулу као супругу и свака десетица изгледала нам је као брачни пар. У нашој дечјој машти су сад већ све госпође у вароши личиле на нуле, а све цифре крај њих на њихове мужеве. Чак су нам поједини људи изгледали слични дотичним цифрама. Тако, на пример, окружнога начелника и његову госпођу сматрали смо као број 90. Али то није било произвољно сматрање, нити смо ми тако високу цифру узели из обзира на високи чиновнички положај начелников, већ стога што је господин начелник одиста личио на деветицу. Имао је кратке и танке ноге а изнад ових трбух, груди и глава, сливени једно у друго, изгледали су као буре које је својом тежином претегло уна пред. Доктор са госпођом био је за нас број 70, јер се из целе његове танке фигуре, као она кука код седмице, издвајао један од оних носева које су његови праоци превели негда неоквашен преко Црвенога мора а затим прешли преко Јонског мора у Европу и одомаћили га. Директор гимназије са госпођом личио нам је на 10, не зато што је један била његова омиљена белешка коју је обилато даровао ђацима већ зато што је сув и штркљаст одиста личио на телеграфски дирек. Тако исто директор банке са госпођом личио нам је на број 50, по томе што је он тако некако изгледао као да му је трбух од натраг, те је потпуно личио на петицу. Тако смо и свакој другој десетици нашли одговарајући брачни пар и једино нас је доводио у забуну прота, који се због мантије није из далека разликовао много од своје жене, те су нам изгледали као две нуле.
Ми смо се овим поређењима необично лепо користили, јер кад би нас учитељ извео на таблу и рекао, рецимо, да напишемо 70, ми смо се само сетили докторовог носа и одмах умели да испишемо задати број.
И ствар је све дотле лепо ишла док једнога дана учитељ не исписа на табли број 100. То нас доведе у ужасну забуну, јер ту полигамију нисмо могли никако да разумемо.
— Не разумете, дабоме! — рећи ће учитељ, предвиђајући сву тешкоћу објашњења. — Знао сам ја да то нећете разумети. А шта би ви казали кад бих вам рекао да постоји и оваква цифра! — и он узе креду па на табли исписа 7,000.000.
Ми се згранусмо. Замислисмо грешнога доктора са огромним харемом и — недовољно упознати са добрим и рђавим странама човечјег живота — свима нам је у томе часу био одвратан. Учитељ увиде да нам ипак на неки начин мора да објасни цифру 100, коју смо морали научити, и узе овако да је тумачи:
— Један је, рецимо, муж. Је л' тако?
— Тако је! — одговара разред хором.
— Ова прва нула, то је рецимо његова жена, је л, тако?
— Тако је!
— Е, ова друга нула, то му је свастика, коју по који пут изведе са женом у шетњу. Је л' разумете сад?
— Разумемо!
Драли смо се из гласа да разумемо, иако нисмо разумели, јер најпосле, ако се и допусти да се једна свастика придружи жени, али какав би изгледао, на пример, грешни директор банке са трбухом од натраг у оној цифри где се уз жену прикључи још пет свастика? Зар не би личио на реморкер који са натчовечанским напором плови уз воду, вукући шест шлепова?
Све су то ствари које су нашу дечју машту необично занимале, али, морамо признати, и помогле да крај азбуке научимо и цифре и да тако свршимо основну школу.
Хајдемо дакле у гимназију!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|