Autobiografija/OSNOVNA ŠKOLA
| ◄ ŠKOLOVANjE | OSNOVNA ŠKOLA | HRIŠĆANSKA NAUKA ► |
OSNOVNA ŠKOLA
Dete u osnovnu školu polazi sa izvesnim predosećanjem da će izvlačiti batine. Badava su sva ubeđivanja roditelja da to ne mora biti, predosećanje je tako duboko usađeno u detinju dušu da gotovo uvek ono postaje stvarnost a roditeljska uveravanja zabluda. Pa ipak, učitelj osnovne škole kome sam ja dopao šaka bio je dobar kao dobar dan, tako da je onaj štap što je visio ispod ikone sv. Save bio više jedna pedagoška dekoracija a jedva pogdekad instrumenat za vaspitanje.
Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak — ko bi to tada rekao — tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.
U početku nismo ništa učili, učitelj nas je samo propitivao o našim imenima, ali, radije nego to, o zanimanju naših oceva.
— Šta je tvoj otac?
— Kočijaš.
— Dobro, sedi! A tvoj?
— Kobasičar.
— A, tako, kobasičar? E, pa, pozdravi oca! A tvoj?
— Piljar.
— Piljar, je li? Pozdravi i Ti oca!
Mi, u početku, nismo razumeli te pozdrave. Jedva nešto docnije, kada smo već svi upamtili jednu priču o dobrom i rđavom detetu i kada smo zapazili da pri svakome novom pričanju učitelj menja poreklo junaku priče, prema tome kako su dotični roditelji otpozdravljali njegove pozdrave. Tako, na primer, kada mu je kobasičarev sin jednoga dana doneo četiri para kobasica, ta je priča glasila:
— Bila dva dečka, Sima i Nenad. Sima je bio sin jednoga kočijaša, rđav, neposlušan, glup i nevaljao, a Nenad je bio sin jednoga kobasičara, vrlo čestitoga čoveka, valjanoga i primernoga građanina, pa je, razume se, i sin bio na oca, valjano I dobro dete.
Ako, recimo, piljarev sin ne bi znao lekciju a doneo mu je danas, juče ili tih dana, dvadeset glavica kupusa i tri venca luka, onda bi ga ovako savetovao:
— Vidiš, sinko, ti imaš čestita i valjana oca, pa bi trebalo na njega da se ugledaš. Danas ti ne zameram što ne znaš, ali gledaj za sutra da naučiš. Pozdravi oca!
A ako grobarev sin ne bi znao lekciju, onda bi učiteljev prekor ovako glasio:
— Od tebe, sinko, neće nikad ništa biti. Ni tvoj rođeni otac neće uspeti da ti iskopa grob, jer ćeš na vešalima svršiti!
Prema zanimanju oceva bio nam je određen i rang u učenju i vladanju. Tako, na primer, najbolji je đak bio kobasičarev sin, a odmah za njim kasapinov, zatim sin jednoga bakalina, pa piljarev (i to otkako je, sem zeleni, počeo slati piliće i ćurke), a tek u poslednjoj klupi sin grobarev, sviračev, kočijašev i uopšte sinovi oceva neproduktivnih zanimanja.
U neproduktivna zanimanja spadao je u početku i moj otac, kao trgovac, i prema tome, i ja sam bio rđav đak. Ali kad sam jedno dva-tri puta (o Božiću, Uskrsu i Novoj godini) odneo učitelju nešto zavijeno u maloj, beloj koverti, ja sam prešao u prvu klupu i ona je priča glasila:
— Bila dva dečka, Sima i Nenad. Sima je bio sin jednog kočijaša, rđav, neposlušan, glup i ne valjao, a Nenad sin jednoga trgovca...
Mogli smo čak, po svršetku osnovne škole, i izračunati šta je koga od nas koštalo to što je naučio čitati i pisati. Tako, na primer: Simu Jankovića koštalo je 380 jaja; Peru Vukića dva para gusaka, pet pari pilića i 140 jaja; Milenka Purića 100 glavica kupusa, sedamnaest venaca crnoga luka i deset pari telećih nogu za piktije; Janka Popovića 294 pari kobasica, četiri šunke, četiri švargle, dve slanine i jedanaest kila suvih rebara.
To bi bila na neki način vrednost pismenosti izražena materijalnom vrednošću. Šteta je što se danas izgubio taj idilski odnos između učitelja i đaka, pa na taj način izgubila i mera kojom bi se dala ceniti pismenost, te je otuda valjda i dobila nepismenost tako veliku cenu.
U osnovnoj školi naučili smo: očenaš, azbuku i brojeve do sto.
„Očenaš“ smo naučili napamet i izgovarali smo ga kao neke tajanstvene reči, otprilike kao što gatara govori reči kojima niti zna smisla niti značaja. Tom molitvom, koju nismo razumevali, obraćali smo se, svi u jedan glas, svaki dan bogu. Ali to je još najmanje što je mi nismo razumevali, no sam ja uveren da je ni sam gospod bog, kome smo je upućivali, nije razumeo i, da mu je to bilo moguće, izvesno bi policijski zabranio onu dernjavu koju smo mi smatrali kao molitvu.
Što se tiče azbuke, tu se desila izvesna pometnja. Kad sam ja počeo učiti osnovnu školu, zatekao sam trideset i dva slova u azbuci. Nekako ubrzo zatim nestalo je dva slova i sećam se da se učitelj grdno ljutio što su mu ta dva slova nestala. * (* Primena Vukove reforme kojom su otpali iz azbuke debelo i tanko jer.) Mi nismo bili načisto da nije ko od nas ukrao i, recimo, progutao ta dva slova; da li nisu možda pala sa učiteljevog stola te ih famuluz počistio i bacio na đubre, ili ih možda učitelj drži zaključane u fioci pa neće da nam ih pokaže.
Izmirili smo se sa tim faktom na jedan čudan način. Učitelj nam je jednom prilikom objašnjavao da čovek ima trideset i dva zuba, što se poklapalo sa trideset i dva slova u azbuci, pa se nama, u dečjoj nam mašti, činilo kao da svako slovo visi okačeno o jedan zub. Izgledali su nam zubi kao dirke od klavira i čak neki Sreten Aleksić, koji je sva „jotovana“ slova (ć, č, đ i dž) izgovarao kao jedno jedino, ne mogući da ih razlikuje, pravdao se učitelju da su mu ispala tri zuba, kao da bi time hteo reći da su mu iz klavijature ispale tri dirke te jednu, koja mu je ostala, upotrebljava za sva ta slova. Kad nam je još učitelj dodao da čovek u stvari ima trideset zuba, a da dva umnjaka tek mnogo docnije, u punoj zrelosti, dobija, — onda smo došli do punoga uverenja da je učitelj ona dva slova sklonio u fijoku pošto za njih nema zuba.
Inače smo azbuku dosta lako savladali, blagodareći metodi kojom nas je njoj učitelj privikao. On bi počeo ovako:
— Milane, jesi li video koji put žabu?
— Jesam, gospodine!
— Jesi li je upamtio?
— Jesam!
— Je l' ima ovako: gore glavu, dole rep, a sa strane četiri noge, dve unapred pružene a dve unazad?
— Jeste.
— Eto ovako! — i napiše kredom na tabli slovo Ž, koje nam je u tome času odista svima izgledalo kao žaba sa glavom, repom i četiri noge. I odista, mi smo na taj način slovo ž dobro upamtili.
Tako je on i za sva ostala slova našao upoređenja: B, na primer, bila je budža kojom Cigani udaraju u bubanj; G vešala; O rupa; Š plot kojim je ograđen šljivak; H nogare za struganje drva; U raklje za ražanj; T čiviluk za vešanje odela; D turski nužnik, a F tetka Persa, famulusova žena, koja je odista nesnosno ziparala po školskom hodniku, naslanjajući uvek ruke na kukove, te ličila na slovo F.
I kako smo mi sve to upamtili, to se on vrlo lako spomagao kada bi nas izveo na tablu.
— Napiši, Ivane, reč ,bog!
Ivan bi se, razume se, najpre zbunio, a učitelj bi tada dodao:
— Budža, rupa, vešala.
I reč bi odmah bila ispisana.
— Deder ti, Pero, napiši reč dud!
Razume se da bi se i Pera zbunio dok mu ne bi učitelj rekao:
— Zamisli jagnje na ražnju izmeđ' dva turska nužnika.
I Pera bi se odmah setio te reč napisao.
Tako nekako učili smo mi i naučili najzad azbuku.
Sa ciframa takođe nije bilo velikih teškoća. Za pojam jedan učitelj bi nam pokazao jedan svoj prst, za pojam dva dva prsta i tako redom, dok nije upotrebio pet sa jedne i četiri sa druge ruke. Ali je nastala prava pometnja, koja je i samoga učitelja dovela u zabunu, kada je trebalo da nam objasni značaj nule. Pokušavao je na razne načine, ali mu to ili nije polazilo za rukom ili ga mi nismo dovoljno mogli da razumemo.
— Nula, deco, nije ništa, a opet može da bude nešto. Kad je sama, nije ništa, ne vredi ni pola lule duvana, a kad je metneš uz jedan, onda je deset, a kad je metneš uz dva, onda je dvadeset. Zašto, bog će sveti znati, ali tako je! Nije to lako ni objasniti! Al' eto, na primer, moja žena... recimo, moja žena; dok se nije udala za mene, bila je niko i ništa, je li, a kad je stala uz mene, ona je gospođa učiteljica. Je li tako?
— Tako je! — odgovara ceo razred.
I, razume se, da smo od trenutka ovoga objašnjavanja svi smatrali nulu kao suprugu i svaka desetica izgledala nam je kao bračni par. U našoj dečjoj mašti su sad već sve gospođe u varoši ličile na nule, a sve cifre kraj njih na njihove muževe. Čak su nam pojedini ljudi izgledali slični dotičnim ciframa. Tako, na primer, okružnoga načelnika i njegovu gospođu smatrali smo kao broj 90. Ali to nije bilo proizvoljno smatranje, niti smo mi tako visoku cifru uzeli iz obzira na visoki činovnički položaj načelnikov, već stoga što je gospodin načelnik odista ličio na deveticu. Imao je kratke i tanke noge a iznad ovih trbuh, grudi i glava, sliveni jedno u drugo, izgledali su kao bure koje je svojom težinom preteglo una pred. Doktor sa gospođom bio je za nas broj 70, jer se iz cele njegove tanke figure, kao ona kuka kod sedmice, izdvajao jedan od onih noseva koje su njegovi praoci preveli negda neokvašen preko Crvenoga mora a zatim prešli preko Jonskog mora u Evropu i odomaćili ga. Direktor gimnazije sa gospođom ličio nam je na 10, ne zato što je jedan bila njegova omiljena beleška koju je obilato darovao đacima već zato što je suv i štrkljast odista ličio na telegrafski direk. Tako isto direktor banke sa gospođom ličio nam je na broj 50, po tome što je on tako nekako izgledao kao da mu je trbuh od natrag, te je potpuno ličio na peticu. Tako smo i svakoj drugoj desetici našli odgovarajući bračni par i jedino nas je dovodio u zabunu prota, koji se zbog mantije nije iz daleka razlikovao mnogo od svoje žene, te su nam izgledali kao dve nule.
Mi smo se ovim poređenjima neobično lepo koristili, jer kad bi nas učitelj izveo na tablu i rekao, recimo, da napišemo 70, mi smo se samo setili doktorovog nosa i odmah umeli da ispišemo zadati broj.
I stvar je sve dotle lepo išla dok jednoga dana učitelj ne ispisa na tabli broj 100. To nas dovede u užasnu zabunu, jer tu poligamiju nismo mogli nikako da razumemo.
— Ne razumete, dabome! — reći će učitelj, predviđajući svu teškoću objašnjenja. — Znao sam ja da to nećete razumeti. A šta bi vi kazali kad bih vam rekao da postoji i ovakva cifra! — i on uze kredu pa na tabli ispisa 7,000.000.
Mi se zgranusmo. Zamislismo grešnoga doktora sa ogromnim haremom i — nedovoljno upoznati sa dobrim i rđavim stranama čovečjeg života — svima nam je u tome času bio odvratan. Učitelj uvide da nam ipak na neki način mora da objasni cifru 100, koju smo morali naučiti, i uze ovako da je tumači:
— Jedan je, recimo, muž. Je l' tako?
— Tako je! — odgovara razred horom.
— Ova prva nula, to je recimo njegova žena, je l, tako?
— Tako je!
— E, ova druga nula, to mu je svastika, koju po koji put izvede sa ženom u šetnju. Je l' razumete sad?
— Razumemo!
Drali smo se iz glasa da razumemo, iako nismo razumeli, jer najposle, ako se i dopusti da se jedna svastika pridruži ženi, ali kakav bi izgledao, na primer, grešni direktor banke sa trbuhom od natrag u onoj cifri gde se uz ženu priključi još pet svastika? Zar ne bi ličio na remorker koji sa natčovečanskim naporom plovi uz vodu, vukući šest šlepova?
Sve su to stvari koje su našu dečju maštu neobično zanimale, ali, moramo priznati, i pomogle da kraj azbuke naučimo i cifre i da tako svršimo osnovnu školu.
Hajdemo dakle u gimnaziju!
|